Ako pogledamo perspektive takozvane alternative (opozicije), izgleda da sve i dalje mnogo više zavisi od Vučićeve političke racionalnosti nego od snage opozicije koja ispisuje nove stranice ovdašnje raskolničke kulture. Relativno uspešna koalicija “Srbija protiv nasilja” odlazi u prošlost. Vučić se još jednom pokazao kao vešt tehnolog fragmentacije.
Dok ovo pišemo, veće partije opozicije, pre svega Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Nova DSS Miloša Jovanovića, odlučile su se za bojkot. Ko veruje u bojkot ohrabrenje i pouke može naći u knjizi “Zapisi o lažnim demokratama” Nikole Miloševića.
Na promociji knjige 2007. Kosta Čavoški je govorio o “obrascu opozicionog delovanja” i istakao da je Nikola Milošević pod izrazom “lažne demokrate” ciljao na one koji su, izlazeći na neravnopravne i nepoštene izbore, davali legitimnost režimu Slobodana Miloševića. Upravo su Nikola Milošević i Kosta Čavoški bili prvi disidenti Demokratske stranke.
Napuštajući je, osnovali su Srpsku liberalnu stranku. Za njih je važilo pravilo da nema tih izbora koje će Slobodan Milošević organizovati a na koje će oni izaći. I tako je bilo. E sad, stiče se utisak da Đilas, Ponoš i Jovanović nemaju baš tu vrstu rigidnosti. Oni bi izašli na izbore ali kad se steknu još malo bolji uslovi uz jedinstven, permanentan, pritisak na vlast. Može na jesen. Iako, valjda, i oni znaju da na jesen ništa ne bi bolje bilo što se uslova tiče.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
