Uliks Fehmiu o hlebu, odlasku u Ameriku i povratku devedesetih

VIDEO POGLEDAJTE OVDE

***

“Našao sam vezu između pečenja hleba i pozorišta”, ispričao je glumac Uliks Fehmiu u novoj epizodi podkasta “Rosić i drugovi” u produkciji Velikih priča.

Fehmiu je sa Rosom u ovoj epizodi govorio o emigrantskom životu i o tome kako je društvo iz beogradske škole stiglo do Masačusestsa i Njujorka i stvorilo brend koji hvale vodeći američki gastronomski eksperti. Njihova iskustva su sabrana u knjizi “The Pain d’Avignon Baking Book: A War, An Unlikely Bakery, and a Master Class in Bread”, koja se pojavila u izdanju Penguin Random House u Americi.

Poziv za vojsku

“Da mi je neko rekao da ću davati sve od sebe da napravim najbolji hleb, rekao bih pa čekaj…”, počeo je Uliks u ovom razgovoru. Na samom početku, pričao je kako je grupa Beograđana otvorila pekaru i živi od hleba koji prave u Americi. Njegov put nije bio tako direktan…

“Godine 1991. na 1992. igram pozorišnu sezonu u Beogradskom dramskom i dobijam ulogu u predstavi ‘Zapali me’ Alise Stojanović, koja će postati najveći pozorišni hit u Beogradu, i gde će mi partnerka biti Snežana Bogdanović, za koju sam odlučio da će mi biti žena i pre nego što sam je upoznao”.

U tom periodu Uliksovi drugari pokreću pekaru u Americi, a njemu stiže poziv za vojsku.

“Moj otac Bekim je imao teoriju da se to desilo da bi se da predstava ugasila, a to će se ispostaviti kao tačno. Na oglasnoj tabli mog pozorišta je znalo da se pojavi ‘Dokle će Šiptari da nam kaljaju scenu’ i slične poruke.”

Jedne noći, nakon predstave, Uliks Fehmiu je čuo da ga je tražila vojna policija. Nije otišao kući, već je preko Skoplja i Ciriha stigao do Njujorka, a onda na Kejp Kod u Masačusetsu.

“Meni se nije išlo iz Beograda iz dva razloga. Jedan je bio da dobijem glavnu ulogu u nekom filmu, a drugi da igram nešto sa Snežanom Bogdanović…”

Najteža odluka

U Americi se zadržao kratko. Dobio je uveravanja da ga neće mobilisati i odlučio da se vrati.

“Sa aerodroma su me poslali ‘maricom’ u kasarnu JNA. Rekli su mi da ću prvim kamionom ići u Bosnu. Čitav život mi prolazi kroz glavu, i gde sam bio i gde mogu da budem, i gde ne želim nikako da završim…”

Nije tada otišao na ratište, ali je u leto 1993. stigao novi poziv za vojnu vežbu.

“Tada leta sam se spakovao i preko Budimpešte otišao, završivši kod svojih drugova koji su već otvorili pekaru na Kejp Kodu. Tišina života i mir na Kejp Kodu, ali i ljubaznost i ljubav mojih drugova, pomogli su mi da se naviknem. Osetio sam da život može da bude jednostavan i normalan. Okrenuo sam telefon, dobio Jovana Ćirilova u JDP-u, Borku Pavićević u Beogradskom dramskom i Mucija Draškića u Ateljeu i rekao im da se ne vraćam. Bila je to jedna od najtežih odluka koju sam doneo”.