Doručak u Stokholmu je bio poseban ugođaj. Predstava o tome kako legendarni hotel u jednom skandinavskom gradu švedskim stolom prezentuje razumevanje različitosti svih ljudi koji tu dolaze, mekano zveckanje escajga, „night traffic hip hop jazz“ plej-lista i iza stakla gigantski grad. Taj je jutarnji ugođaj bio čak zabavniji od svih marokanskih restorana sa dva stola u izlogu, domaćih švedskih burgera od kojih se dva dana podriguje, italijanskih restorana u kojima se ili rezerviše mesto ili se otima na drskost i šarm, i meksičkih chainova koji na svakom prodajnom mestu imaju drugačiju ponudu. Jedino što je moglo da parira jesu fine dining skrovišta u koja nema upada jer je i rezervacija deo procesa.
Čovek koji stoji na ulazu, objašnjava mi da nema boljeg načina da se razume Skandinavija i njeno shvatanje hrane od tih večeri koje traju satima i protiču obrocima, uz neverovatnu količinu detalja o kojima svi vode računa. Jer proces vode ljudi koji su do detalja proučavali istoriju krda čije meso poslužuju – odakle su došli, kuda su se kretali, šta su jeli, kako su ulovljeni. I svaki segment predigre priča jednu novu priču.
„Delujete zbunjeno, ali mi zaista menjamo meni po godišnjim dobima i svaki put je potrebno da toliko duboko uđemo ne bismo li dobili krajnji proizvod koji želimo. To ti je fine dining.“
Kada je „Paqitov put“ iz ideja i kafanskih razgovora počeo da se konvertuje u realnost i klikove na YouTubeu, na površinu je isplivalo sve ono o čemu je Pavle Branković Paqito pričao i u intervjuu za Nedeljnik i kao deo reportaže objavljene na Velikim pričama. Postoji mnogo frustracija, duboko istorijski ukorenjeno nerazumevanje da hrana ne služi samo da se napuni želudac i neprihvatanje da drugi ljudi hranu posmatraju na drugačiji način.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
