Bilo je leto 1914. godine, kada su se francuski vojnici iz svih krajeva zemlje ukrcavali u vozove koji su vodili ka istoku. Visokog morala, sa cvećem na puškama i pesmom koja se orila, vojnici su se opraštali od svojih porodica, uvereni da će se ponovo sresti kada se jednog dana kao pobednici vrate sa fronta.
Kada su se nakon četiri godine vratili, na železničkim stanicama se ponovo čula pesma, a bilo je i cveća, samo što je gužva bila manja. Vraćajući se sa Zapadnog fronta te 1918. godine, oni koji su uspeli da se vrate, u ratu su ostavili mnogo toga što im je bilo vredno, ali su isto tako ostavili sve one užase koje rat sa sobom nosi i kojima, mislili su tada, čovečanstvo više nikada neće morati da svedoči.
Dvadeset godina kasnije, grupa ljudi u maskirnim bojama ponovo je okupirala stanice širom Francuske. Vozovi koji su ih čekali, imali su istu destinaciju kao i oni 1914. godine, a na toj destinaciji, čekala ih je ista sudbina. Ali ovoga puta, raspoloženje je bilo drugačije. Cveća nije bilo, a nije bilo ni pušaka. Makar ne dovoljno.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
