Kao što je to često bio slučaj, naročito tih meseci, Adolfa Hitlera je jednog prolećnog popodneva 1941. godine preplavio neobuzdani talas euforije i uzbuđenja. Dok je sa najbližim saradnicima provodio vreme u svojoj rezidenciji na Alpima, stigla je vest da su nemačke podmornice u Atlantiku presekle još jedan konvoj Ruzveltove vojne pomoći Čerčilu, čime su ostrvske snage ponovo ostale bespomoćne i vojno onesposobljene.
Sve se tada odvijalo po planu: najveća pretnja sa zapada, Velika Britanija, konačno je dotučena. Nešto ranije Francuzima je u vagonu u Kompijenjskoj šumi servirana osveta na koju su Nemci čekali 22 godine. Poljska je odavno razorena i rastrzana između dvojice diktatora. Oko Belgije i Holandije nije bilo mnogo muka, oko Čehoslovačke još manje. U narednim nedeljama će Vermaht zakoračiti i na jugoslovensko tle, čime će jugoistočno evropsko poluostrvo u potpunosti potpasti pod okupaciju nacističke Nemačke.
Radost na Firerovom licu, međutim, nije dugo potrajala. Bilo je potrebno što pre utvrditi sledeće korake. Američki „Zakon o zajmu i najmu”, kojim je Senat odobrio snabdevanje Saveznica vojnom pomoći, značio je da Amerika napušta svoju „karantin” politiku prema ratu na Starom kontinentu, i da je samo pitanje vremena kada će se u njega uključiti u punom obimu.
„Za godinu dana, Sjedinjene Države biće spremne da uđu u rat”, rekao je tog dana Hitler svom sekretaru Martinu Bormanu. „Ukoliko budemo prinuđeni da se sa njima suočimo, biće nam potrebna sredstva, a ona se nalaze na istoku. Moramo napasti Rusiju što pre.”
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
