Kada se Bjanka Džeger, ovog marta, pojavila na haute couture reviji modne kuće Lanvin, na Pariskoj nedelji mode, svi su potrčali da se slože sa omiljenom novinarskom frazetinom kako je „ukrala“ šou. Njen trijumfalni povratak u prvi red, značio je, međutim, mnogo više od toga.
Da, izgledala je misteriozno, elegantno pokazujući svoj timeless stil bez previše truda, a ipak istovremeno predstavljajući pedesetogodišnji minuli rad ikone stila kojoj nema ravne, čak i kada nosi štap. Obukla je crni kožni mantil strogog kroja, crne pantalone od satena i žaket od crne čipke, ispod koga je provirivala kragna bele smoking košulje.
Samo je vanity večernja torbica leopard dezena odudarala od njenog neprikosnovenog dominantnog stava.
Okej, vratila sam se tamo gde pripadam, i šta sad? Nikad i nisam bila nevidljiva – kao da je htela da opravda činjenicu što je ponovo tu, posle nekoliko paralelnih života, kada se svim silama trudila da svet zapamti njenu upućenost u surove političke prilike, a ne tek status njenog garderobera. Ili poziciju u novom vremenu.
Za razliku od nje, mi, dugogodišnji taoci strip-istorije i horor realizma, odavno smo izašli iz mode.
Bjanku Džeger srela sam početkom gadnih devedesetih u Njujorku. Preda mnom je stajala jedna od onih zagonetnih i opasnih žena, koju je svojevremeno čak i čuveni New Yorker proglasio za jednu od poslednjih dama na planeti kojoj ne nedostaje ni ukusa, ni stila.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
