Otkako se u Milanu spotakao u tramvaju, izdavač svetskog glasa i čuveni književni prevodilac Aleksandar Stefanović živeo je na imaju “Bele pčele”, u podnožju Avale.
Erudita i poliglota, nastavio je da se bavi svojim zanatom, koji mu je pomagao da njegov nemirni duh bude i dalje prisutan.
Bilo bi lepo da ga je Srbija bolje upoznala.
Dok su se drugi, manje dragoceni i važni, izdavali za ono što nisu, on je tako šarmantno dokazivao da puka otmenost nije sve.
Na ručku u “Proleću” naručivao je svadbarski kupus i vodio žovijalne razgovore.
– Kako ste?
– Mnogo bolje. Jedino više fudbal neću moći da igram.
– Pretpostavljam da vam tango ne predstavlja problem.
– Plešete li?
Sasvim očekivano, na jevrejski način, na pitanje je odgovarao pitanjem.
I nastavio da se igra rečima i literarnim delima, što mu je čitavog života bio posao.
U devedeset osmoj, imao je stav, držanje i đavolski, mada pomalo setni pogled mladića, koji je i dalje strasno voleo život.
Jedino ga je brinulo šta još može dobiti od njega.
A vodio ga je maestralno i iz sve snage, kakvi su mu bili i neukrotivi preci.
U Beogradu je živeo onda kada je trebalo. I kada je Jugoslavija bila u modi. Izlazio je u “Mažestik” sa Liz Tejlor i Majklom Todom, na stepenicama se mimoilazio sa ozloglašenim Ratkom Draževićem, čiju je lepoticu, glumicu Olgu Spiridonović nasledio.
Najbolji prijatelj u to vreme bio mu je američki novinar Džon Filips, koji je poznavao Ruzvelta, Staljina i Čerčila, a ovde je dobro prolazio, jer je lepo pisao o Titu. S njim je često u svojstvu ljubavnice dolazila i gospođa Orvel, udovica velikog pisca, čije knjige Srbi i dalje najradije citiraju.
Engleski je “peglao” sa Ksenijom Atanasijević, a na prve žurke odlazio sa Tesom Trevizan, dok su je još znali samo po nadimku baronesa.
Jedino nije znao šta bi radio s prvim beogradskim razbojnikom, Noletom Nosingerom, koji je na Savi uspostavljao red maksimom: “Smrt odelu, sloboda telu”.
Pre neki dan je potpuno neočekivano i nenajavljeno, u fotelji, s knjigom u krilu, otputovao u neki drugi svet.
Da je život roman, Aleksandar Stefanović ne bi morao da ga izmišlja.
– Već danima se osećam kao u filmu „Zatvorenik dvorca Zende”. Taj film sa Daglasom Ferbaksom, koji se smatra jednim od najboljih ostvarenja pustolovnog žanra u klasičnom Holivudu, prvi put sam gledao, kao gimnazijalac, početkom Drugog svetskog rata u bioskopu „Beograd”, gde je sada Pozorište na Terazijama
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
