Tekst u okviru velikog serijala Velikih priča povodom 400 godina osnivanja Njujorka.
Jedan dežmekasti Merilender mi je pričao o razlici između istočne i zapadne obale severnoameričkog kontinenta. Stiv, koji i dan danas svakog jutra vredno ide iz Anapolisa na posao u obližnju prestonicu svih Amerikanaca, imao je priliku da upozna navike i „ove“ i „one“ strane okeana. Moj je prijatelj po zanimanju nekakav informatički inženjer, pa bi ga firma tako malo-malo poslala u Njujork ili Los Anđeles da uspostavlja mreže i sisteme. „Ukratko“, rekao mi je on tada, „sve ti se svodi na ovo. U Los Anđelesu kad dođeš na zadatak, ljudi te potapšu po ramenu i kažu, sedi, opusti se, može ovo i sutra. A u Njujorku… u Njujorku se izderu na tebe i pitaju te zašto ovo nije bilo gotovo juče“.
Tako je i u svetu sporta. Kalifornija je generalno nešto opuštenija sredina, i ljudi vam daju „lufta“ da napravite nekakav rezultat. U Njujorku, međutim, narod vas hvali tačno do sledećeg poraza – a ako nedajbože zaređate neku lošu seriju, dospevate na naslovne strane zloglasnih njujorških tabloida, i problemi tek počinju. „East Coast Pressure“ postoji isto koliko i čuveniji „East Coast Bias“, tj. tendencija izveštača da glorifikuju sve što stiže iz Bostona, Njujorka i Vašingtona, i prestonica istog je definitivno tamo gde se reka Hadson uliva u Atlantski okean.
A oštro pero gradskih piskarala se nekako najviše oseti u bejzbolu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
