Zašto je Mirko Kovač prevodio svoje knjige na hrvatski?

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Počeću, Miljenko, tako što ću na početak pisma istrgnuti iz konteksta i prokomentarisati jednu rečenicu iz poslednje četvrti tvoje epistole.

Evo rečenice: “Ispod fejsbučne najave mog nekrološkog eseja o Bobi Matić, u kojem dvoje-troje Beograđana, ustvari dvije Beograđanke i jedan Beograđanin, čija imena od ranije pamtim, neki meni naklonjen svijet, moje čitateljice i čitatelj, školovana gospoda, drugosrbijanci i antinacionalisti, meni pokušavaju objasniti kako Boba Matić nije bila pravedna u svom doživotnom gnjevu i gorčini prema Beogradu, kako je ona uostalom u tom gradu bila kao umjetnica povlaštena, pa je još dobila i nagradu Oktobarskog salona, kao najmlađa dobitnica u povijesti Salona, a nije baš istina ni da je Kovač protjeran iz Beograda, jest da je Šešelj bio neugodan, jest da je Milošević provodio diktaturu, ali ništa od svega toga nije vodilo Kovačevom protjerivanju… ”

E, te tvoje “čitateljice i čitatelj, drugosrbijanci i antinacionalisti” i nehotice razotkrivaju (polujavnu) tajnu zašto srpskim društvom dominiraju tipovi poput Miloševića, Šešelja ili – u samo malo boljem slučaju – njihovih “građanskih” dioskura, Koštunice i Tadića. Rečnikom psihološke pornografije, čitateljice i čitatelj su “softcore”, Milošević i Šešelj su “hardcore”. (Nije li prirodno da “hard” nadjača “soft”?)

Ne sumnjam da su “čitateljice i čitatelj” pristojne, obrazovane, drage, dobronamerne osobe, ali pristojnost, obrazovanost i dobronamernost nisu nikakva garancija ispravnosti mišljenja. Tvrdim da su čitateljice i čitatelj kao i vrhovi srpskog ledenog brega – Milošević i Šešelj – zarobljenici čemernog mita o večitoj dobroti i nevinosti Srba, o nepravdama koje se Srbiji neprestano nanose, o “nepravednim i ničim izazvanim sankcijama” i zločinačkom bombardovanju ni krivog ni dužnog Beograda, koji, je li, nije ni učestvovao u ratu.

Čućeš od sličnih (možda i istih) “čitateljica i čitatelja, drugosrbijanaca i antinacionalista” (možda si i čuo) i ovo: “Tačno je, Rusi rade baš ružne stvari u Ukrajini, ali i Ukrajinci su, brate, preterali, šta im je trebao NATO.”

Velike su površinske razlike između “čitatelja i čitateljica” i miloševića i šešelja u najširem smislu prezimena, ali ispod površine, u dubinama ovdašnjih psiha – u mračnim bezdanima niskih strasti u koje je Kovač duboko zaranjao i koje je (koliko se to moglo) osvetlio – vazda tinja nešto tamno, nešto uplašeno od sveta, neosvešćeno, nešto samozaljubljeno u jad, u bedu, brzo na zlo, hitro na grabež, nekakva seljačka ahamkara, nekakva smrt-lepak – zalepljenost za “mene i moje” – od kojih je mnogo tih “moje” zapravo tuđe – nekakva neugasiva žeđ za pohvalama, divljenjima, ostajanjima ovdje po svaku cenu, priznanjima, prvim mestima u svemu i zgražavanje prema najdobronamernijim primedbama.

Hoću da ti kažem nešto što se mnogima ovde neće svideti: osim čisto spoljašnje, površinski i deklarativno, ne postoji nikakva “druga”, “bolja”,”građanska” Srbija, Hardcore Miloševići i Šešelji (svih vremena) ne terorišu Softcore polovinu Srbije zato što su strašni i snažni, nego zato što su drugosrbijanski “čitateljke i čitatelj” zastrašeni, slabi, apsolutno nespremni da se suprotstave preovlađujućoj misaonoj paradigmi. Da, često su se “bunili” protiv Miloševića, “bune” se protiv Vučića, ali zlokobni narativ koji stvara Miloševiće i Šešelje, nikad ne dovode u pitanje. Evo primera iz tzv. svakodnevnog života: Milošević i Šešelj proteraju Kovača. “Čitateljke i čitatelji” kažu da Boba ne bi trebalo da bude gnevna zbog toga i da to i nije bilo baš tako ekstremno proterivanje.

Vratimo se mi na: “Ništa od svega toga nije vodilo Kovačevom protjerivanju…” Neće biti da ništa nije vodilo. Čuo sam od pouzdanih (u stvar upućenih) ljudi) – nije to ni bila neka naročita tajna – da je Kovač s dobrim razlogom napustio Beograd, da je u opticaj bio pušten (verovatno je još u opticaju) spisak u kome je pored “Kovač” pisalo – “ubiti i uzeti stan”. Glava je, znači, bila u pitanju.