Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Hajde da započnem odgovor na tvoje pismo još jednim prilogom za fenomenologiju sahrane Aleksandra Rankovića, dakle rečenicom koju je šteta ne prevesti na nemački: Beitrage zu einer Phänomenologie der Beerdigung Aleksandar Rankovićs. (Prevod: ChatGPT). Besmislica zvuči i dostojanstvenije i besmislenije u prevodu na nemački. Otkuda opet Ranković, objasniću.
Pisao sam ti već da sam osamdeset treće jedva čuo da je Ranković sahranjen, a da me je prethodno vest o njegovoj smrti ostavila potpuno ravnodušnim, kao što me (valjda ne samo mene) ravnodušnim ostavljaju vesti o smrti potpuno nepoznatih osoba.
Tačno je da je Rankovićeva smrt bila mnogo više od prosečne srpske smrti. Takav je naprosto svet: smrti važnih, opštepoznatih osoba, izazivaju opštenarodne žalosti ili – slučaj Đinđićeve pogibije – poluopštenarodna oduševljenja. Da se, daleko bilo, godine 1983, Kit Ričards, overdozirao i umro, to bi me žestoko ražalostilo. Ričardsa sam poznavao manje od Rankovića – koji se do 1966. nije mogao ne poznavati, a koga od ’66. nije bilo preporučljivo znati – ali sam s vremenom sa Ričardsom razvio jedan vrlo ličan odnos „na neviđeno“, delom preko njegove svirke, verovatno još više pod uticajem njegove zajebantske životne filozofije. Veoma potcenjene. Uvek ću, recimo, pažljivije saslušati – i više uvažiti – Ričardsovo mišljenje o bilo čemu nego, recimo, Žižekovo.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
