Mit o Rankovićevoj sahrani i ubistvu turskog ambasadora

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Stigla je tzv. mrtva jesen, Miljenko, rano se smrkava, došlo vreme čitanja debelih knjiga, podebelo štampano izdanje “1983” došlo mi je kao naručeno. Oko sedam uveče na Srem se spušta i magla, dodatna izolacija od meteža, u selu zavlada mrtva tišina, oko jedanaest ležem, čitam “83” sat, sat i po dok me san ne počne savladavati, onda odložim knjigu na nahtkasnu i ugasim stonu lampu.

Kasnije ću o utiscima čitanja papirnog izdanja “Osamdeset treće”. (Inače, ponovo sam pročitao i ono što sam već čitao u Word formatu. Papir je papir. Slova jesu ista, ali priča nije ista kad je čitaš na kompjuteru.)

Prisustvovanje intoniranjima himni i meni je teška muka duhu i nelagodna situacija. Naravno da uvek ustanem kad god se nađem – srećom sve se ređe nalazim – na skupovima i prilikama prigodom kojih se intoniraju državne himne. I uvek imam neurotičan utisak da moje držanje nije na “visini trenutka”, da himna i publika više očekuju od mene. I mislim da me taj utisak i ne vara.

Intoniranje himne jeste manifestacija meke državne sile, pasivna muzička agresija.

Poslednja himna koju sam odstajao (odslušao) bila je crnogorska. Bio sam dobio nagradu “Stefan Mitrov Ljubiša”, nagrada je dodeljivana (udeljivana) u sklopu neke veće manifestacije, zaboravio sam kakve, himna “Oj svijetla majska zoro” je odsvirana, tada sam je prvi put čuo i prijatno se iznenadio solidnom obradom i aranžmanom jednog predloška koji nije mnogo obećavao.

Neuporedivo mučnije od javnih himničnih izliva nacionalnog ponosa, padaju mi masovni javni izlivi neprebolnih nacionalnih tuga i žalosti (često propraćenih intoniranjem himni). Tuga je nešto krajnje lično. Ispoljavati tugu demonstrativno, javno, napadno, na izvolte, paradirati i razmetati se tugom, smatram krajnjim prostaklukom, a još većim (i društveno opasnijim) prostaklukom smatram pravljenja političkih kapitala od tuge i žalosti (sumnjive autentičnosti).

Uzmimo primer manipulacija tugom nad jasenovačkim žrtvama, koje su – često to pominjem u šali koja nije daleko od zbilje – jedna od značajnijih političkih snaga u Srbiji. Nije li još Gogolj pokazao kako se na mrtvim dušama može napraviti (prljavi) kapital. Budući da sam i ja – posredno, preko očeve porodice – žrtva ustaških pokolja, uzimam si slobodu da se, kad god mi se ukaže prilika, narugam makabričnim jasenovačkim ritualima i da u pizdu materinu oteram rent-a-istoričare, koji – kao da bi bilo malo da je poklano 500 Srba (ostale nacionalnosti su nebitne) – licitiraju milionskim ciframa.