El (kršteno ime Gabrijel) upoznala sam na prvoj godini mastera u SAD. Naše prijateljstvo bilo je brzo i kratkotrajno. Bliskost se uspostavila odmah i vrlo brzo nestala, gotovo podsećajući na one veze koje zasijaju i zagasnu pre nego što stignu da se formiraju u zreo odnos. Uprkos tome, El i ja smo se jako volele.
Moja tromesečna najbolja prijateljica izdvajala se po nekoliko stvari: volela je brend Juicy Couture isto koliko i ja, volela je ženski hip-hop, na faks je išla u adidas patikicama koje su se mogle transformisati u rolšue (stvarno!) i bila je alkoholičarka. Bar bi ona volela da kaže da je alkoholičarka, premda je bila trezna gotovo tri godine. Govorila je da si zauvek alkoholičar ako si jednom bio lečeni alkoholičar, tj. da možeš da budeš samo „alkoholičar u remisiji“, ali nikada bivši alkoholičar.
O da, El je imala još jednu egzotičnu karakteristiku – naime, na fakultet se bila upisala na non-fiction smer i glavna želja joj je bila da napiše memoare o svom alkoholizmu i depresiji.
Začudila sam se. Tada nisam znala šta su zaista memoari: razumela sam samo reči autofikcija (što je i dalje fikcija, iako su razlike između memoara i autofikcije male) i prozna fikcija. Što se memoara tiče, mislila sam da na to imaju pravo samo ozbiljni ljudi. Veliki državnici, najmanje Bizmark i možda još pokoji general koji je poginuo u bici kod Vaterloa.
Pročitajte još: Izbor 100 najboljih romana
Ispostavilo se da sam pogrešila. Memoare je, sudeći po El, mogao napisati svako ko ima zanimljivu priču (možda čak i dosadnu), ako zna da je pripovedački uobliči u dobar narativ sa lepim književnim stilom. I to je, recimo, bilo toliko važno da je moglo i da se studira!
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
