Znate one besmrtne stihove:
“Kad je prošlo đačko vreme, padeži i teoreme,
i stripovi ispod klupe”?
I one druge:
“Generacija stripova na hladnoj pivi,
sretni bez razloga, još uvijek smo živi”?
Percepcija stripova u SFRJ, ali i u ostalim delovima Zemljine kugle gde je vladao konzumerizam, svodila se na to da je u pitanju dečja (dečačka) opsesija. Kao normalna faza u odrastanju adolescenata. Odatle kod Balaševića “stripovi ispod klupe” koji su se sigurno odnosili na izdanja “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa”. Ovo što su kasnije Massimo i Predin pevali se više odnosi na versatilnost strip ponude u SFRJ koja je zaista bila impozantna i dominantna nekoliko decenija pre raspada bivše domovine.
Kako je teško iskoreniti mizoginiju i patrijarhalnost, tako je i teško ubediti veliku većinu sa glasačkim pravom da je strip – ili “deveta umetnost” – doživeo transgresiju, dekonstrukciju i transmedijalnost još sredinom osamdesetih godina, mada je bilo usamljenih slučajeva i sedamdesetih. Kako kaže popularna psihologija, a zagovaraju i stvaraoci umetničkog “autorskog” filma, superheroji treba da ostanu u adolescenciji, makar dok ne otkrijete seks i Nika Kejva. I zato svi ti superheroji treba da ostanu van realizma i naturalizma, jer da nije tako, onda bi Betmena mogli da režiraju i Žika Pavlović i Oleg Novković.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
