Zašto je zaboravljen najbolji beogradski roman?

Da li ste čitali roman Džejmsa Barija “Petar Pan”? Jeste, onaj dečji roman namenjen za odrasle. Naravno da jeste. A kako se završava? Pa tako što Petar vrati Vendi i izgubljene dečake u London. I? I onda ode nazad u Nedođiju. I? Pa, nema “I”, to je kraj. Onda niste čitali roman Džejmsa Barija “Petar Pan”, nego ste gledali Diznijev “crtać” iz pedeset treće i to vam je zaokupilo kolektivno (ne)svesno. Ova knjiga nije bila u lektiri. Duh Petra Pana živi kroz Diznijev film, beskrajne popkulturne i psihološke reference, i možda vas malo zbuni Spilbergov film “Kuka” koji se baš bazira na tom “izgubljenom poglavlju”. Svejedno, taj film se smatra najgorim od filmskog barda, a ionako ga se više niko ne seća.

Da podsetimo, postoji čitavo jedno poglavlje koje je Dizni izbacio, postavljajući jasan diskurs da je napravio film o sećanju na detinjstvo, gde detinjstvo treba i da ostane. Ergo, Petar Pan ne postoji. Poslednje poglavlje se bavi Petrom koji dolazi dvadesetak godina kasnije, krajnje intuitivno, na poznati prozor, gde u sobi živi Vendi sa svojih tridesetak godina i njena kćer. Petar se iznenadi, a na pitanje kako je Zvončica, on odgovara: “Ko je Zvončica?” Naravoučenije, večita preadolescentska radost življenja, (jer, jelte, Pan ima 12 godina), nije ušao u pubertet i ne zna šta znači odgovornost, ljubav i porodica, leži u opojnosti zaborava.

Toliko o romanu “Oktoberfest” Branka Dimitrijevića.