Glumci su oduvek imali neki poseban status u Jugoslaviji, tako je i danas u ovim našim postjugoslovenskim državama i državicama… Stanislava i Đuza, Gidra i Dara, Mija i Čkalja, Gaga i Milena, Bora, Paja, Glogi… Kao da su oduvek bili tu. Oni su nešto poput komšija, rođaka sa sela ili iz velikog grada, prijatelja iz vojske ili drugova iz škole. Mislimo da ih znamo ceo život. Jer od kad gledamo filmove i televiziju, dokle nam pamćenje seže, oni su bili tu, da nas razgale ili rasplaču, da nas nasmeju ili uozbilje, da nas nateraju da volimo, mislimo ili brinemo. Zato se ne govori toliko često “srpski” ili “hrvatski” ili “makedonski”, pa čak ni “jugoslovenski” glumci… Najčešće se kaže – “naši”.
Žarko Laušević je bio jedan od nas.
Od samog početka. Naročito za moju generaciju koja je na svet došla sedamdesetih godina prošlog veka. I on je, nekako, oduvek bio tu. Šilja, Šmeker, Obilić, Braco, Šmajser… Zajedno smo rasli i sazrevali. Mi, klinci, i on – glumac.
Kada se pojavila serija “Sivi dom”, sredinom osamdesetih, bilo je to nešto potpuno novo, neočekivano, moderno. Prikovala nas je za ekrane televizora, prepričavali smo događaje u svakoj epizodi uzbuđeno čekajući novu, pamtili pa recitovali replike koje izgovaraju likovi. Mrzeli smo Šojku a divili se Crnom. Ipak, nismo mogli da se poistovetimo sa pokvarenjakom koga je igrao Cvija, a znali smo i da niko od nas, u stvari, ne želi da postane manijak kakav je bio Crni koga je igrao Lečić.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
