Kultura

Žarko Laušević. Jugoslovenski mit, crnogorska tragedija

Poslednja priča o Žarku Lauševiću, najlepšem glumcu ovih prostora

Žarko Laušević (1960-2023) / A. K. / ATA Images / Profimedia
nov 15 2023, 14:28

Podeli

“Gledaj me, i sećaj se.”

Tako je jednom rekao Šilja, obrijana obrva koja će posle ući u modu jer nisi bio opasan ako nisi imao izrezanu obrvu. Šilja je bio u “Sivom domu”, Šilja je bio Žarko Laušević i Žarko Laušević je bio Šilja, i desetak godina kasnije, kada glumac bude u pravom zatvoru, a ne u onom iz kojeg može da se upadne pravo u krevet jedne gospođe, biće onih koji će govoriti o predskazanjima.

Kakve budale, kao da je iko mogao da nasluti kakav će život imati Žarko Laušević, taj princ pozorišta i filma, taj najtalentovaniji, najlepši glumac, taj šmeker kakvog cetinjske ulice, budvanski talasi, beogradske daske, njujorške skele, zagrebački pajzli, spuške rešetke, nikada nisu videle, niti će.

Niko, pa ni Holivud, a kamoli ovo maleno slepo crevo sveta.

Bilo je možda većih glumaca – mada teško da je bilo takvih glasova, takvog sirovog talenta koji je patio kada bi ga ukalupili – i bilo je možda većih zvezda no što je to, na koncu, i mogao postati mali Šilja, ali takve sudbine nije bilo nikad.

Sudbine koja se završila, ili tek otpočela neki svoj novi život, 15. novembra 2023. godine.

Znali su mnogi da Lauš nije dobro, nedeljama se već po Beogradu šapatom pričalo o tome, no postojao je neki zavet ćutanja o njemu, još od tih devedesetih, zbog čega je vest o smrti velikog glumca ipak došla iznebuha. Da se ne uznemiri ni on, ni svi oni koje je dotakao.

Tek poneko bi rekao, onako usput, da je po nekoj drevnoj istočnjačkoj medicini, bolest pluća zapravo neka duboka nesavladana tuga. Eh, toliko je tuge bilo u njemu i oko njega da bi se, da je to istina, jedva disalo u Beogradu i svim Žarkovim gradovima.

Ali jeste tuga svih nas to što ne znamo – a znamo, zapravo, da nam bude još teže! – kako je mogla da izgleda karijera Žarka Lauševića da je u poslednjih trideset godina, umesto jedne kobne noći u Podgorici, odigrao na desetine, na stotine drugih uloga.

Da je to bio običan život jednog beskrajno nadarenog glumca, i u ovom bi se tekstu ređale usključivo njegove uloge, neko bi se raznežio zbog “Oficira s ružom”, neko bi pričao o onom njegovom kaskaderskom padu – a opet bi neko rekao da je i to bilo glupo predskazanje – neko bi citirao Vita Nikolića, kojeg je takođe trebalo da tumači, “jednom ću, tako, i u smrt da odem”, neko bi se setio “Braće po materi” a neko “Noža”.

Ali Žarko nije bio samo glumac. Bio je tragična ličnost, onoliko koliko je tragično bilo vreme oko njega, onoliko koliko su tragične bile odluke koje je doneo, ili nije doneo, u jednom danu koji će promeniti sve.

Sve sem onoga što nam je davao, sem onoga što može da se reprizira.

Mnogo toga Žarko je napisao sam o sebi, njegovih nekoliko knjiga svedoči o tom nepatvorenom bolu nanesenom drugima i sebi, o razorenim porodicama i razorenim životima; ostaće i to, kao svedočanstvo jednog čoveka, grešnika, u jedinoj ulozi koju nije glumio. I gde nije bilo ni dublera ni inspicijenta.

Možda nikad nismo saznali, uprkos svim tim knjigama i njegovim retkim pojavljivanjima u javnosti i pred kamerama – više se puta mogao sresti kako u neko kasno veče šeta Vračarom! – koliki je teret nosio čovek kojeg je Srbija neizmerno volela u svim njegovim ulogama.

A taj teret počinje čak i pre 31. jula 1993. godine.

Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price