Kritičari su “Vremensko sklonište” Georgija Gospodinova, ovogodišnjeg dobitnika Bukerove nagrade, najviše poredili s Orvelovom “1984” i ponekad s Prustovim romanima. Međutim, da bi bio samo Orvel, Gospodinov bi se morao odreći bar trećine svog romana u kojoj se velika distopijska priča o Evropi raspada na fragmente ličnih opservacija i bolno lirskih sećanja pripovedača. A da bi bio novi Prust, Gospodinov bi morao dekonstruisati roman, jer koliko god predstavljao intimnu potragu za izgubljenim vremenom, on je ogoljena ideološka panorama današnje Evrope i umetnički, a faktografski, galop kroz njenu strašnu istoriju.
Reenactment prošlosti
“Reenactment”, projekat povratka u odabranu prošlost, inicijalno je u romanu zamišljen kao terapija u jednoj “vremenskoj klinici” u Cirihu, koja uz pomoć rekvizita, tekstova, muzike, ali i mirisa i ukusa iz prošlosti treba obolelima od alchajmera da pomogne u očuvanju i povraćaju sposobnosti sećanja i govora. Ideja o takvoj terapiji postaje toliko popularna da je na kraju, u nedostatku svake vizije o boljoj budućnosti, preuzimaju čak i lideri evropskih zemalja; oni u demokratskom dogovoru raspisuju referendume u svojim državama na kojima građani odlučuju u koju “bolju” prošlu godinu ili deceniju žele da se vrate, odnosno, da je ponovo prožive. Ta je predstava (kao nostalgična mentalna slika, ali i kao pozorišni – a životni – performans, otud reenactment) u romanu ograničena prevashodno na aktuelne članice Evropske unije i Švajcarsku.
Tako se doslovno svaki čitalac “Vremenskog skloništa”, ako živi u EU ili u Švajcarskoj, neminovno određuje prema onome što je o njegovoj zemlji rečeno u romanu – a rečeno je mnogo toga. U brojnim intervjuima s autorom, skoro svaki sagovornik ga pita o svojoj zemlji, jer je Gospodinov ovim romanom uspeo da dirne svačiju, ako ne patriotsku, ono makar boravišnu žicu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
