Nema muzike u Gazi

“Poraz je ponekad prilika, Arapi nisu uspeli da je iskoriste. Pobeda je ponekad zamka, Izraelci nisu umeli da je izbegnu.” (Amin Maluf)

Pitanje Odakle si zauzima čitavu jednu lekciju na časovima početnog arapskog, jer je u zemljama Bliskog istoka (posebno u Jordanu prepunom izbeglica) uvek prošireno potpitanjem – mn asal (poreklom iz…). U Amanu i okolini danas živi više Palestinaca nego u Gazi. Među VIP Palestincima svakako je jordanska kraljica Ranija, ali i većina dobro situiranih Jordanaca koji su došli tokom Nakbe 1948. godine. U Amanu živim i ja, mn asal Srbija.

Kada sam stigla u Jordan, živeli smo u kući kod Palestinke iz Jafe, stare Sumaje, bivše megabogate vlasnice fabrike čelika koja je izgubila sve što možeš da izgubiš u životu. Ne mislim na fabriku već na zemlju, kuću, muža, dete i unuke, pa nije čudno što je naša Sumaja bila potpuno poremećena. Kada smo za Uskrs išli u Jerusalim, nisam smela da joj kažem, da nas ne bi izbacila iz kuće, jer sam po njoj govorila (natucala) arapski sa jevrejskim akcentom i bila je dosta sumnjičava u vezi sa mojim poreklom, posebno kad bi je uhvatila faza mržnje koju sam zvala „otkopčani šlic“.

Postojale su i faze „zakopčani šlic“, na primer kada je za moju porodicu organizovala proslavu katoličkog Božića u svojoj tihoj kući pa smo se svi pravili da smo katolici kako ne bismo slomili ostatke njenog već slomljenog srca. Jednog dana Sumaja je vidno uznemirena dotrčala u naše dvorište, a njene nozdrve koje su zbog oblika suze dobile imena onih za kojima je tugovala (Emil i Omar) širile su se i skupljale dok je plakala. Rekla mi je da je upravo odgledala film “Pijanista” i da je došla da me pita da li se Holokaust zaista dogodio, jer ona misli da nije, ali sada više nije sigurna.

Ipak si plakala zbog Jevreja?, pomislila sam zadovoljno. Često sam ponavljala sebi, svom mužu i papagaju kako je nemoguće da čitav jedan narod ne veruje u Holokaust, a okolina me je još češće demantovala.

Kako je moguće da neko u XXI veku ne veruje u holokaust i još i mrzi Jevreje? Nakon svega što su pretrpeli? Kako je moguće?, pitala sam se svakog jutra u arapskoj školi u kojoj sam predavala muzičko. A svako jutro započinjalo je postrojavanjem dece uz jordansku himnu “A Sha al Maleek” (Nek živi kralj) i negodovanjem nastavnice drame Mis Rim (velikog fana lika i dela Gorana Bregovića), koja mi je zamerala što kvarim mladež, ne samo Verdijevim arijama (haram) već i nedisciplinom. Istina, moj red je bio najgori u dvorištu, jer u 7.30 bez kafe nisam razmišljala o tome koliko odgovornosti nosi moja pozicija nastavnice muzičkog na Bliskom istoku, ali Mis Rim je znala i savesno i svesno lepo objasnila deci da zbog toga što Arapi ne mogu da se postroje i stoje mirno u redu nikada neće pobediti ni u jednom ratu protiv Jevreja.

Kako je moguće, pitala sam se, da se ovakve stvari svakog jutra govore maloj deci?