Sve je počelo telefonskim pozivom usred uskršnjih praznika. Šta mislim o tome da uradim priču za Nedeljnik, sa Lepom Brenom i Senidom? One će u junu na Donjem Kalemegdanu imati veliki koncert na kom će odmeriti snage. To neće biti samo sudar dveju najvećih zvezda sa prostora bivše Jugoslavije, biće susret epoha. U jednoj je moja generacija formirana, a drugu formira sama. Da li bih želela da ih susretnem u velikom intervjuu za Nedeljnik?
Za Nedeljnik sam napisala neke od najvažnijih tekstova u karijeri. Nisam radila sa njima godinama, mada sam se tamo uvek osećala kao kod kuće. Uz Lepu Brenu sam odrasla. Imala sam Barbiku sa njenim likom, đuskala sam kao mala uz “Čuvala me mama” i gledala je kako mlati zlikovce u filmovima. Senidina muzika mi je obeležila neka od najboljih i najluđih letovanja sa drugaricama. Njen glas je u mom životu muzička pozadina za epizode u kojima sam bežala iz odraslog života na ekskurzije, kakve nismo mogli da imamo u osnovnoj i srednjoj školi, što zbog embarga, što zbog drugih manjaka lagodnosti.
Šta mislim? Mislim da je sama trebalo toga da se setim, zvuči kao luda vožnja, ali mislim i da bi bilo u redu da pitam Veljka Lalića šta misli o tome. Lalić se javlja iz Trsta. “Ma samo pucaj. Imaš naslovnu, naravno”, kaže u svom stilu. “Nebojša Babić će uraditi fotke.” As do asa. Ograničenja za obim teksta nema, sugestije za pravac u kom bih formirala pitanja nema, samo “Javi ako ti još nešto treba”. Lalić se nikad nije mešao autorima u koncepciju. Priče koje misli da treba on da piše, sedne i napiše. Uvek sam volela Nedeljnik.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
