Trauma je najskuplja reč 21. veka. Godinama slušamo kako živimo u traumatskom društvu, a kažu da nezalečene društvene traume vode ka razaranju integriteta ličnosti i geopolitičkog prostora. Iako ovaj diskurs ima svoju značajnu osnovu (koju nikako ne treba ni izostaviti ni zaboraviti), reč kao reč – ako se izliže, više ništa ne znači, lebdi kao prazan označitelj.
To se, pogotovo u poslednje vreme, desilo sa mnogim rečima i sintagmama. „Ljudska prava“ više ništa ne znače, u njihovo ime se već vekovima ubija. Pejorativno korištenje pojma kapitalizam je ceo jedan ekonomski sistem svelo na predmet trača, zamenjujući njime nekonoćnu zlu vešticu iz komšiluka – „to nam sve radi kapitalizam“, „kapitalizam ne želi da budemo srećni“, „kapitalizam nam govori da smo ružni i bezvredni“…
Revolucija je davno obesmišljena, a feminizam u glavi prosečnog stanovnika asociran ili sa konfekcijskim majicama preko kojih je ispisan naziv GIRL POWER ili sa međunarodnim fondovima. U svetu u kom sve gubi vrednost, trauma, izlizana kroz neprimereno korištenje u svakodnevnoj komunikaciji, prestala je da znači išta. Nekada duboka i tajna, danas korištena za izražavanje gotovo svake sitne neprijatnosti koju čovek može da doživi na ulici.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
