Bio je petak ujutru kada smo N. i ja krenule u Kanzas Siti na godišnju konferenciju Društva programa kreativnog pisanja Sjedinjenih Američkih Država. Instinktivno mi se nije išlo. Jednom nogom u ispitnom roku, jedva sam se naterala da popakujem nekoliko stvari, znajući, pritom, da me za dve nedelje čeka put u Hjuston na konferenciju Fulbrajta. Bila sam iscrpljena, bledog tena i s podočnjacima, ali kako bih ikada objasnila mojim dragim ljudima (naročito onima na Balkanu) da sam propustila priliku da odem na konferenciju? Roudtrip? Amerika? Helou? Ništa. Pakujem stvari i N. me čeka pred zgradom. Tako i polazimo – neuverljivo i strašljivo, kako smo i krenule.

N. je nesigurna. Ona je mama u svojim tridesetim. Njeno lice je preplanulo, obrazi tek pomalo rumeni, ima bele, istaknute zube pod pegavom kožom. Tanki zglobovi i šake, devojka iz Jute. Odnosno, žena, budući da je udata i da ima dvoje dece. Dok se vozimo ka Kanzasu (odnosno Misuriju, jer, paradoksalno, Kanzas Siti je u Misuriju) ona se često javlja na mobilni telefon, jer joj sin ima stomačni virus, kaže, pokupio ga je u školi. N. je bila mormonka, ali sada više nije. I dalje je zapitana: može li Bog da joj čita misli? Hoće li otići u pakao sada kada je izašla iz crkve? Majka je nije odbacila, ali se rasplakala i zabrinula za njenu propast na Sudnjem danu, koji je, naravno, blizu. N. je bila misionarka u Džordžiji. Nije pridobila mnogo ljudi za krštenje u mormonskom hramu, stoga su joj rekli da će ići u pakao, jer pravi misionar uspeva da privoli ljude na svoju stranu. Retki su spaseni, kaže N. Ja pijem kafu dok obe gledamo u nebo nad horizontom. Stanemo na pumpi, pa nastavimo. Okružene smo kukuruzima, N. i ja. Pita me o mom odrastanju, ja joj pričam o Bosni i o svojim dejtovima i svojim bivšima i prijateljima i umetničkoj sceni. Njoj to nije blisko, a meni nije blisko ništa što ona kaže. Čudom se čudimo, iako se gotivimo. Nastavljamo dalje kroz polje.

U nekom trenutku razgovora, N. iskazuje svoju zabrinutost zbog veoma ozbiljnog razloga: ona ne zna da li će neko prihvatiti njen rukopis, jer je strejt belkinja koja je, doduše, izašla iz Mormonske crkve (što je na tržištu egzotično), ali ne želi po njoj da pljuje jer je deo njenog odrastanja (što uopšte nije poželjno). Pokušavam da razumem njenu perspektivu, tešim je govoreći joj da je svaka perspektiva validna i da ona, kao autorka, ima pravo na svoj glas kao i bilo ko drugi.