Milion i dve stotine hiljada. To je broj ljudi koji je pogledao najgledaniji srpski film. Milion i dve stotine hiljada. Prema popisu stanovništva iz 2022. godine, to je otprilike broj ljudi koji živi na teritoriji Beograda. Ili, recimo, broj ljudi koji živi na Kipru.
Reč je, naravno, o “Zoni Zamfirovoj” nedavno preminulog reditelja Zdravka Šotre, filma koji je, verovatno i kruna njegove izuzetno produktivne i uspešne karijere, bar kada je u pitanju taj aspekt koji je moguće izmeriti.
Dakle, ne pričamo sada o kvalitetu ili onome što je suprotno od kvaliteta, ne pričamo o tome kome se film dopada ili ne dopada, pričamo isključivo o brojevima, konkretno o broju milion i dve stotine hiljada.
Primera radi, drugi najgledaniji srpski film je gledalo upola manje ljudi. Oko šest stotina hiljada. Milion i dve stotine hiljada je duplo više.
Šta se tu zapravo dogodilo i kako smo uopšte došli do tog broja? Pa – sve.
Petooktobarske promene usmerile su domaću kinematografiju na jedan drugačiji put. Devedesetih godina i, recimo, prvih godinu dana od pada Slobodana Miloševića, tehnički smo gledali ono što smo živeli, sankcije, ratove, kriminal i tek poneku komediju ili porodičnu dramu koja je bila potpuno izolovana od onoga što se u zemlji i regionu dešavalo.
Gledali smo filmove o ratu dok se rat dešavao (“Vukovar, jedna priča”, “Lepa sela lepo gore”, na primer). Odmah nakon bombardovanja gledali smo filmove o bombardovanju (“Rat uživo”, “Nebeska udica”, na primer). Filmove o Petom oktobru gledali smo odmah nakon petog oktobra (“Nataša”, na primer).
Bio je pravi trenutak za neki veliki ansambl film, film kakav nismo imali godinama, još iz perioda nekadašnje otadžbine.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
