Velike priče pokreću serijal o najvažnijim i najvoljenijim strip junacima. Kako to red nalaže, tekstovi će izlaziti svakog četvrtka. Ovo je uvodna reč…
***
Naučio sam da čitam zahvaljujući stripovima.
Ne samo ja, nego i većina mojih vršnjaka.
To je bilo zato što je u SFRJ strip bio veoma važna stvar.
Već u predškolskom uzrastu smo dolazili u kontakt sa njima, što kroz regularnu štampu, što kroz specijalizovane časopise za mlade kao što je bio „Politikin zabavnik“ ili „Zeka“.
Ali krenimo redom.
U Jugoslaviji su se stripovi delili na „male“ i „velike“. Zbog formata na kojima su štampani.
„Mali“ stripovi su bili najčitaniji i tu se pre svega misli na izdanja novosadskog „Dnevnika“ koja su objavljivana u dve edicije: „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“. Pod „malim“ stripom smatrao se i „Alan Ford“. Ali on je dolazio na red tek nakon čitanja avantura Zagora, Velikog Bleka, Komandanta Marka, Malog Rendžera…
U početku, pre nego što naučiš da čitaš, gledaš samo slike. Veliki Blek rasteruje buljuk „crvenih mundira“, Kapetan Miki pije samo kozje mleko, Zagor leti na lijani preko darkvudske močvare… Onda, kada naučiš slova oba pisma, dakle, ćirilicu (na kojoj je, recimo, štampan „Mikijev zabavnik“) i latinicu (na kojoj je, recimo, štampan „Mikijev almanah“), počinješ svoju stripovsku avanturu.
Sazrevanje prosečnog jugoslovenskog dečaka ogledalo se i kroz fascinaciju stripovima i njihovim junacima. I strip je zaista bio baš muška stvar. Devojčice su slabo čitale stripove. Dok se nisu pojavili „Dilan Dog“ i „Korto Malteze“, ali to je druga priča.
Dakle, nakon što izgustiraš Diznijeve junake i ukapiraš da je to dosta klinački, već negde u trećem razredu osnovne, shvatiš da su to potrebni uzori. A ima li boljeg uzora za dečaka od moćnih i nepobedivih strip junaka? Zagor je bio Bonelijeva verzija Tarzana, Komandant Mark je imao sve osobine Tita. Čak je i njegova verenica podsećala na Jovanku Broz. On je bio jedan od retkih koji se na kraju i oženio. Na skromnom venčanju u tvrđavi Ontario prisustvovali su Veliki Blek, Rodi i profesor Okultis… Ali i Džordž Vašington.
Američki rat za nezavisnost bio je i te kako pogodan za vaspitavanje socijalističke omladine u SFRJ jer je podsećao na NOB – Narodnooslobodilačku borbu Jugoslovena tokom Drugog svetskog rata. „Vukovi sa Ontarija“ su bili partizani, „crveni mundiri“ su bili Nemci, a Veliki Blek je bio američka verzija Save Kovačevića. Komandant Mark bi bio nešto kao Koča Popović. S tim u vezi, neko u državnom vrhu je odlučio da stvari podigne na viši nivo. Strip izdanja su imala značajne poreske olakšice a njihovi izdavači su s vremenom postali giganti: „Dnevnik“, „Vjesnik“, „Marketprint“, „Dečje novine“… I ne samo to.
Domaći, jugoslovenski strip, postao je odlično sredstvo propagande. Tako da smo mi, klinci, pioniri i budući omladinci i vojnici JNA, već u ranom uzrastu, pored kaubojaca, Indijanaca i superheroja, sretali i junake Narodnooslobodilačke borbe. U stripu.
A jedan od njih je bio izuzetan i zvao se, pogađate – „Mirko i Slavko“. Ovaj strip o dva dečaka – partizana bio je neverovatno popularan, toliko da je po njemu snimljen i film koji je, kako kažu teoretičari, prva prava filmska adaptacija stripa u nas. Sa Mirkom i Slavkom se moja generacija prvi put susretala već u prvom razredu osnovne, u časopisu „Tik-tak“, gde su redovno objavljivane po dve table kontinuiranih avantura dva partizanska kurira i čiji autor je bio legendarni Desimir Žižović Bujin, inače, za vreme rata – pripadnik jedinica Draže Mihailovića.
Mirko i Slavko su bili superheroji u pravom smislu te reči, neustrašivi, nepobedivi, veći od života. Međutim, s vremenom bi postali malo dosadni i predvidivi, i mi klinci, pioniri i budući omladinci bismo se lagano prešaltali na Zagora i Bleka.
Naše sazrevanje je bilo definisano stripovima koje smo čitali. Kada si baš mlad, negde do četvrtog razreda osnovne, čitaš uglavnom „Zlatnu seriju“ i „Lunov magnus strip“, kako sazrevaš, počinju da te zanimaju „Alan Ford“ i „Dilan Dog“. A onda, neprimetno, ali neumitno, prelaziš na takozvane „velike“ stripove, kao što se sa Bajage prelazilo na Azru. I nisu oni bili veliki samo po formatu, već i po kvalitetu i imenima majstora koji su ih radili.
Pre nego što se malo pozabavim ovom temom, treba reći da je SFRJ bila jedina zemlja istočnog bloka koja je vrlo rano počela da objavljuje Marvelove i DC-jeve stripove. Zvuči neverovatno, ali Derdevil, Spajdermen, Betmen, Šang Či, Blejd i ostali su postali gosti jugoslovenskih publikacija još tamo šezdesetih.
A živo se sećam jednog broja „Dečjih novina“ iz sredine osamdesetih na čijoj naslovnoj strani je bio Supermen. Na zadnjoj korici je bio Tito. U sredini – poster Majkla Džeksona. Stvar je u tome da je Jugoslavija pretrpela ozbiljnu vesternizaciju već od ranih pedesetih i da je ona podrazumevala „meku moć“, pre svega SAD, tako da su jugoslovenski izdavači dobijali američke stripove bukvalno za džabe ili za neku smešnu cenu. Amerikanci su oduvek znali koliko je važan uticaj pop kulture i da ona može biti sredstvo kolonizacije, neretko bolje i efikasnije od vojske i diplomatije.
Dva možda najpopularnija strip izdanja bili su „Stripoteka“ i „EKS almanah“. Oba danas imaju legendarni status. „Stripoteka“ je bila prozor u svet svetskog stripa, ne samo američkog ili italijanskog već je donosila i stripove iz čuvene francusko-belgijske škole poput „Asteriksa“, „Bluberija“, „Tin-Tina“, ali i neke radikalne radove poput Korbenovog „Dena“ ili stripove Mebijusa.
Pored toga, u „Stripoteci“ su bili redovni tekstualni prilozi, vesti i recenzije, intervjui sa strip-autorima. „EKS“ je bio drugačiji. On je imao formu klasičnog američkog stripa samo što je bio veći po štamparskom formatu. Njegov zaštitni znak bio je Spajdermen. U našoj verziji „Čovek-pauk“ ili samo „Pauk“.
Zanimljivo je da u Jugoslaviji Marvelovi i DC-jevi stripovi nikad nisu dostigli ni približnu popularnost kao italijanski, pa i francuski. Betmen nikad nije bio popularniji od Asteriksa, Supermen nije mogao da priđe Zagoru, a Fantastična četvorka nije bila ni blizu grupi TNT. Nekako smo mogli više da se identifikujemo sa Bobom Rokom, spadalom i beskintašem, nego sa Klarkom Kentom iz Metropolisa.
Više smo voleli braću Daltone nego Avendžerse. A oni su bili tek epizodni junaci jednog drugog, megapopularnog stripa – „Taličnog Toma“. Koga je za jugoslovensko tržište krstio ni manje ni više nego – Duško Radović. U originalu, usamljeni kauboj koga je crtao Moris a pisao Gošini (takođe scenarista „Asteriksa“) zvao se Lucky Luke, ali Duško je smatrao da „Srećni Luka“ nije baš najzgodnija transkripcija.
Naravno, kako vreme prolazi, a ti iz pionira rasteš u omladinca, privlače te neki ozbiljniji stripovi, sa ozbiljnijim temama. I njih je bilo dosta u „Stripoteci“, ali postojala su i izdanja poput „Spunka“ i sada pomalo zaboravljenog „Lasera“. Ovaj potonji je donosio tada revolucionarne stripove britanskog izdavača „2000 AD“ i oni su bili neka vrsta političke satire tačerovske Britanije umotana u naučnu fantastiku, noar, sajberpank… A pisali su ih legendarni autori poput Alana Mura i Nila Gejmena. Uopšte uzev, jugoslovensko tržište bilo je preplavljeno stripovima sa raznih strana sveta, i to veoma kvalitetnim, za svačiji ukus.
Tiraži su bili ogromni. Milionski. Maks Bunker, autor „Alana Forda“, u više navrata je izražavao svoj šok činjenicom da je njegov strip popularniji u SFRJ nego u rodnoj Italiji. Kuća „Boneli“ iz Milana je slala svoje ljude da istraže kako to jedna epizoda „Zagora“ može da se štampa u tiražu od 200.000 primeraka i jače.
Neminovno, jačala je i domaća strip-scena.
U osamdesetima, Jugoslavija je nezvanično imala četvrtu najbolju strip-scenu u Evropi. Odmah posle italijanske, francuske i britanske. A za to su bili zaslužni autori poput Toze Obradovića, Baneta Kerca, Željka Paheka, Igora Kordeja i mnogih drugih.
Postojao je i jugoslovenski „Tarzan“, rađen po licenci, koji je u jednom trenutku bio bolji od američkog, otkupljena je i licenca za „Velikog Bleka“ gde su jugoslovenski autori osvežili i osavremenili taj strip. Mnogi od tih autora će kasnije postati internacionalne zvezde, radiće i rade za Boneli, Glena, Marvel, DC, Dark Hors, Imidž… Rajko Milošević Gera je čak sarađivao sa Tarantinom, na dve adaptacije – „Inglorious Bastards“ i „Django Unchained“.
Ali kao što svaka fantazija i svaki san, pa i svaki strip, imaju kraj, tako je jugoslovenski strip umro sa državom u kojoj je nastao.
Iznenada su stripovi počeli da odlaze sa kioska. Lagano, naše detinjstvo i mladost su nam se urušavali pred očima, zajedno sa državom u kojoj smo rođeni.
Konačni udar desio se početkom devedesetih, uvođenjem sankcija takozvanoj „skraćenoj“ Jugoslaviji.
Otišli su Dilan Dog, Konan Varvarin, Marti Misterija, Bob Rok i Alan Ford, Asteriks i Obeliks, Talični Tom i Zagor… Ostali su, kako je u to vreme pevao Električni orgazam, seks, droga, nasilje i strah… Devedesete su bile mračno doba, između ostalog, zato što nije bilo stripova. I zato što su nove generacije imale neke nove uzore. Ne iz stripa – nego iz stvarnog života.
I ti novi idoli nisu bili plemeniti kao Ken Parker, nisu bili rodoljubi kao Komandant Mark i Blek Stena, nisu bili naivni kao Dilan Dog ili pametni kao Marti Misterija… A čitava zemlja počela je da podseća na mračnu Darkvudsku šumu. Čak je i jedan bend nastao u tom periodu dao sebi ime po njoj.
Danas stripove uglavnom čitamo mi matori. To je „meka moć“ nostalgije.
Klinci ne sriču prva slova iz strip izdanja već sa ekrana kompjutera i pametnih telefona.
Jugoslavija je samo sećanje i mit.
I jedan od tih mitova su stripovi u Jugoslaviji. Domaći i strani.
Ali su takođe svedočanstvo o nekom lepšem i boljem vremenu i samim tim – dragoceni.
