Ima ona izreka kako je najbolje doručak pojesti sam, ručak podeliti sa prijateljem, a večeru pokloniti neprijatelju. Iako ne bih sve uradila onako kako je u ovoj umotvorini, razumem smisao, pogotovo od kad je doručak, paradoksalno, postao moj omiljeni obrok. To nije oduvek bilo tako. Na pitanje koji obrok najviše volim, verovatno bih u prošlosti odgovarala da je to ručak, pogotovo kod babe i dede – jer je bio sastavljen iz pet-šest delova, jer je počinjao jakom supom, a završavao se urmašicama, bio je posluživan na onom stolu koji se izvlači, da ima još više mesta levo i desno. Imala sam i fazu kad mi je najviše uzbuđenja donosila večera, pogotovo ona uz svetlost sveća i koktele.
Doručak sam uvek jela bunovna ili prekasno da bi se to doručkom moglo zvati. U doba škole, stomak mi je ujutru bio svezan, pa sam sve jela preko volje, a na studijama su tu bili i izlasci i ostajanje do kasno, ili dok sunce ne izađe, onda je sledilo maratonsko spavanje, pa sam najčešće doručkovala kad se probudim, u vreme ručka, i to hranu koja nije bila ono što se za doručak najčešće jede. U spavaćici bih se podbula od spavanja pridruživala roditeljima za stolom, a oni sigurno nisu bili srećni zbog takvog narušavanja bioritma i činjenice da će mi prvi obrok tog dana biti boranija, što zapravo nije nimalo loše.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
