Gulaš u julu, sladoled u decembru

Pre nekoliko dana sam se iznenadila i razočarala kad sam videla da je moja lokalna pekara u kraju zatvorena i da će umesto nje tu biti kineska hrana. Nemam ništa protiv kineske hrane, ali je pekara enigmatičnog imena „Džoni S“ (vlasnik je verovatno neki Nikola Stojanović) nudila sužen, ali za mene dovoljan i vrhunski asortiman proizvoda. Imali su dve-tri vrste hleba, uključujući i one cvetove od hleba, pajgle sa orasima i makom, pitu sa višnjama i bundevom, ali i ono što je meni ipak bilo najomiljenije – integralne pogačice, koje su bile toliko divne i masne, da je njihova integralnost postajala irelevantna, i jedući ih teško da ste mogli da se zavaravate da je to nešto od čega se ne goji ili nešto što je manje zlo od klasične pogačice od belog brašna.

Jedino veće samozavaravanje, kome sam i sama često bila sklona, jesu integralne pogačice sa čvarcima, koje su valjda integralne zato što su u njima celi, a ne na primer duvan čvarci. Moji omiljeni doživljaji, sad već uspomene na „Džoni S“ pekaru pripadaju vikendima, kad bih se natovarila namirnicama iz prodavnice, gledajući na kupovinu kao na dobar trening, sa kesama i cegerima koji su mi se od težine usecali u meso, i tad bih odlučila, iako nemam gde i kako da spustim kese, da ipak uđem u pekaru, inače minijaturnu, u kojoj jedva mogu da budu dva čoveka, i da zatražim dve integralne pogačice, divne, masne i vrele i da onda nekako u kesama i torbama pronađem novčanik, platim, ubacim novčanik među tikvice i paradajz i onda pored svih mogućih prepreka: japanki koje klaparaju, saobraćaja koji divlja na Bulevaru, u mom kraju koji moj zlobni drug zove zvezdarskim Bukureštom (Bukurešt je lep grad), činjenici da nosim težak tovar, koji vrlo često uključuje i lomljive flaše i pavlake lako poroznih poklopaca, da i pored svega toga počnem da jedem pogačice na putu do kuće, koja je inače tu, iza ugla, na dva minuta.