Otkako se u Milanu spotakao u tramvaju, izdavač svetskog glasa i čuveni književni prevodilac Aleksandar Stefanović živeo je na imaju “Bele pčele”, u podnožju Avale.
Erudita i poliglota, nastavio je da se bavi svojim zanatom, koji mu je pomagao da njegov nemirni duh bude i dalje prisutan.
Bilo bi lepo da ga je Srbija bolje upoznala.
Dok su se drugi, manje dragoceni i važni, izdavali za ono što nisu, on je tako šarmantno dokazivao da puka otmenost nije sve.
Na ručku u “Proleću” naručivao je svadbarski kupus i vodio žovijalne razgovore.
– Kako ste?
– Mnogo bolje. Jedino više fudbal neću moći da igram.
– Pretpostavljam da vam tango ne predstavlja problem.
– Plešete li?
Sasvim očekivano, na jevrejski način, na pitanje je odgovarao pitanjem.
Preporučujemo
Kako je Živojin Pavlović govorio o seksu, Beogradu i NIN-ovoj nagradi
Navršilo se četvrt veka od smrti Živojina Žike Pavlovića, književnika, sineaste i slikara
Dragan Nikolić, velika priča o najvećem šmekeru
Nekoliko godina posle njegovog odlaska (precino sedam) sasvim je jasno da je Dragan bio simbol. Simboil grada i države u kojoj je živeo...
Toma Zdravković, puna istina o poslednjem boemu Balkana
Tragedije, nemaština i ambicija, strasti, kocke i žena, osećaj da u sebi ima nešto veliko i da to veliko zaslužuje da bude podeljeno sa svetom, čine ga većim čak i od pesama koje su odzvanjale
I nastavio da se igra rečima i literarnim delima, što mu je čitavog života bio posao.
U devedeset osmoj, imao je stav, držanje i đavolski, mada pomalo setni pogled mladića, koji je i dalje strasno voleo život.
Jedino ga je brinulo šta još može dobiti od njega.
A vodio ga je maestralno i iz sve snage, kakvi su mu bili i neukrotivi preci.
U Beogradu je živeo onda kada je trebalo. I kada je Jugoslavija bila u modi. Izlazio je u “Mažestik” sa Liz Tejlor i Majklom Todom, na stepenicama se mimoilazio sa ozloglašenim Ratkom Draževićem, čiju je lepoticu, glumicu Olgu Spiridonović nasledio.
Najbolji prijatelj u to vreme bio mu je američki novinar Džon Filips, koji je poznavao Ruzvelta, Staljina i Čerčila, a ovde je dobro prolazio, jer je lepo pisao o Titu. S njim je često u svojstvu ljubavnice dolazila i gospođa Orvel, udovica velikog pisca, čije knjige Srbi i dalje najradije citiraju.
Engleski je “peglao” sa Ksenijom Atanasijević, a na prve žurke odlazio sa Tesom Trevizan, dok su je još znali samo po nadimku baronesa.
Jedino nije znao šta bi radio s prvim beogradskim razbojnikom, Noletom Nosingerom, koji je na Savi uspostavljao red maksimom: “Smrt odelu, sloboda telu”.
Pre neki dan je potpuno neočekivano i nenajavljeno, u fotelji, s knjigom u krilu, otputovao u neki drugi svet.
Da je život roman, Aleksandar Stefanović ne bi morao da ga izmišlja.
– Već danima se osećam kao u filmu „Zatvorenik dvorca Zende”. Taj film sa Daglasom Ferbaksom, koji se smatra jednim od najboljih ostvarenja pustolovnog žanra u klasičnom Holivudu, prvi put sam gledao, kao gimnazijalac, početkom Drugog svetskog rata u bioskopu „Beograd”, gde je sada Pozorište na Terazijama
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
