Septembar je 2020. godine. Venecijanski filmski festival. COVID-19 je nešto o čemu se zna dosta, ali opet ne i dovoljno. Najavljuju se vakcine. Najavljuje se ne baš tako optimistična jesen. I još manje optimistična zima. Kejt Blanšet je predsednica žirija. Na crvenom tepihu su muškarci i žene čije sjajne autfite prati još jedan modni dodatak – zaštitna maska.
Mi, ovde, kad kažem ovde, mislim na Balkanu, sve to pratimo na mrežama, kako na nalozima festivala, tako i na nalozima samih filmskih radnika i radnica.
U nekom trenutku, na nekom snimku čuje se poznata melodija. Opet, poznata nama ovde. Na onaj „forte“ deo pesme, „ružo moja, mladost sam ti dala“, na tepihu se pojavljuju ljudi čija lica prepoznajemo bez obzira na maske – Jasna Đuričić, Jasmila Žbanić, Boris Isaković. Za četvrtog pretpostavljamo da je Johan Heldenberg za koga smo tih dana čitali da igra Toma Karemansa, komandanta Holandskog bataljona u Srebrenici 1995. godine.
U pitanju je, naravno, premijera filma „Quo vadis, Aida?“, filma koji, neočekivano, neće dobiti Zlatnog lava, ali će imati veoma uspešnu takmičarsku sezonu. Pored nominacije za Oskara za najbolji strani film i nagrada na najrazličitijim evropskim i svetskim festivalima, izuzetno je važno pomenuti i nagradu za najbolji film, najbolju rediteljku i najbolju glumicu na Evropskim filmskim nagradama.
Izuzetno važno je, takođe, pomenuti da nam je doneo tu saradnju – Jasna Đuričić/Jasmila Žbanić, iako ovo nije prvi put da one rade zajedno (Đuričić je još pre 10 godina igrala u filmu „Za one koji ne mogu da govore“, a koji govori o suočavanju stranaca sa istinom u vezi sa ratnim dešavanjima u Višegradu), to ipak jeste saradnja koja će uticati na to da se Đuričić i Žbanić uspostave kao „d duo“ ovog područja. Duo, čiji naredni poduhvat ovih dana, pratimo na HBOMax platformi u seriji „Znam kako dišeš“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
