/ Fotografija: Nebojša Babić

Dečak i igra

Nisi dopuštao da lepota ustukne. Baš zato što je vreme rugla. Nisi dopuštao da muzika prestane. Baš zato što je buka sve veća. Nisi dopuštao da ljubav usahne. Baš zato što traje epoha mržnje

sep 30 2023, 05:00

Podeli

Dragi moj!

Trebalo bi da ovde, sada, grmi Rekvijem, Amadeusov, dakako, Angus Dei. Ali se valja čuvati patetike – to ne podnosiš. Kao što se ne sme lišiti pathosa – to tek ne priznaješ. Bez pathosa, bez straha i sažaljenja, bez pročišćenja, bez bogobojaznosti i utehe, bez Kirie eliason, bez Glorie i Sanctusa, ne bi nam u grudima zvonila ova missa solemnis, ova svečana liturgija što još ne daje utehu, ali će je, valjda, biti. Mora se verovati, kao što je sumnja neophodna, mili moj, koliko smo to puta izrekli.

Trebalo bi sada zamisliti dečaka od dvanaest godina, kako sa nekim smešnim glavopokrivalom iz nekog fundusa, možda porodičnog, možda iz pionirskog pozorišta, sa ne odveć precizno naštimovanom gitarom i dva, tri akorda, zabavlja još nekoliko desetaka vršnjaka na nekoj saveznoj pionirskoj smotri, negde na dalekom jugu one zemlje, obezbeđujući smisao toj soc-paradi kakvog-takvog bratstva i gotovo nikakvog jedinstva, već tada, u osvit velikodržavne sahrane. Taj smisao je igra. Sada to više nije misa ni liturgija, sada je to svita. Splet plesova, rondo, gavot, menuet, gig, skerco, sarabanda, sve je tu, sve ozbiljno, svečano, ponekad parodično, ali nipošto celomudreno, sve apsurdistički raspojasano, ali nikad lišeno poverenja u viši smisao – smisao igre.

Onda bi dečaka valjalo videti kako na velikom i velevažnom pozorišnom festivalu, gviri u publiku kroz procep na improvizovanoj zavesi od najlona, kako začinje igru pred gledaocima, pozivajući i pripuštajući ih u svoj svet, pisac, reditelj i glumac u jednoj osobi: zaigrani dečak. Šesnaest godina, nepunih.

Pa je taj isti dečak raspevani i razigrani August Ace Popovića u jednom dvorištu, tu, u centru, blizu Štrafte. Koju  godinu kasnije.

Pa ga se može videti kako po dubini kadra ide duž novobeogradskog zida od fasadne opeke, betona i stakla u biblioteku poslednje škole koju pohađa i jedine koju smatra dostojnom svog dara – ovo nikad nisi rekao, ali znam da je tako – da vrati tekstove u biblioteku, da uzme novu porciju Šekspira, Molijera, Joneska. (I, da, Strindberga. Igra snova. „Je li to za Jovana?“ – pitaš. „Za tebe pouzdano jeste“, valjda odgovaram, ti si već tamo, u teatru, meni valja tek stupiti. Igra. Snova. Igra. Dečače moj.)

I onda sve što je znano i što je veliko i važno, i moćno, i nežno, i strasno.

Sofokle, Šekspir, Molijer, Držić, Nušić, Simović. I manji, koje si učinio većima.

Nisi dopuštao da se veličini oduzima veličina. Baš zato što je doba niskosti.

Nisi dopuštao da lepota ustukne. Baš zato što je vreme rugla.

Nisi dopuštao da muzika prestane. Baš zato što je buka sve veća.

Nisi dopuštao da ljubav usahne. Baš zato što traje epoha mržnje.

Dečakova igra: lepota je dobrota; dobrota je čast; čast je sloboda; sloboda je ljubav.

Igra. Strasna igra.

Badineri na flauti s kraja Druge orkestarske svite. Ha-mol, mol melanholije.

Radost igre ne isključuje melanholiju, i to smo onoliko puta dokonali. One večeri u Maderi. I one druge. I svake druge večeri i dana – jutrom se baš i nismo sretali, pomalo ustrašeni pred tim mirnospavajućim svetom. Ne može se spavati ako dar vri, ako ključa potreba, ako se peni osećanje koje je misao. Jer, tako je to kod tebe, dražajši, misao i osećanje su jedno, kao što su teatar i život jedno, kao što su sloboda i ljubav jedno.

Gde smo sad i šta je ovo sve? Misa, liturgija, svita? Rekvijem, ali Verdijev? Kalas? Casta Diva? Vissi d’arte, vissi d’amore?

Možda smo u Boki, čamac klizi, belina lana na bonaci, Nessun dorma, peva Bradonja. Nema spavanja.

Možda smo u februaru Mediterana između dve kiše, u Njegoševoj, podgoričkoj, odnekud se čuje Ksenija Cicvarić, Sejdefu majka buđaše.

Možda sa Porporele gledamo preko Lokruma, put Juga. Prijatelji stari, gdje ste?

Možda smo pod tašmajdanskim krošnjama.

 

TAŠMAJDANSKA ŠETNJA

      Mom Gosparu

 

Čas je, moj Gosparu, da se krene.

U šetnju ćemo, kao i uvek,

stazom kojom mile sene

što nam iscrtaše vek.

 

Gosparu moj! Opet ćemo o ljubavi 

govoriti. I o slobodi.

Nećemo dati da nas davi

splin, glib i izrodi.

 

Neka ih tamo! Neka se glođu!

Neka slede osrednjeg vođu.

 

Neka ih samo, neka se znoje 

                                  u sramoti!

 

Mi ćemo, stari moj, ono naše: o lepoti,

tu, gde sene su uzvišene i gde, Gosparu,

smisao blista u čistoti.

 

Mali Taš, 25. septembar 2023.

 

Dragi moj.

Nema straha. Ima ljubavi.

Ci vediamo, caro.

Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price