Pre nekoliko dana moj sin, koji još nema šest godina, od mog druga je dobio Tolkinovog Hobita, divno ilustrovanog. Moj drug je sasvim sigurno znao šta mu i zašto donosi, iako mora da prođe još malo vremena kako bi dete shvatilo sve slojeve te knjige, i možda postalo i ljubitelj.
Tako je, kad je bio beba, od naše prijateljice dobio božanstvenu knjigu Zamisli, po Lenonovoj pesmi, i nije važno što tad, a možda čak ni sad ne može da shvati u potpunosti kontekst, namere i motivaciju autora, iako već zna da čita i često postavlja pitanja o ratovima o kojima se piše na kajronima televizija, mislim da je ovo bio podesan poklon. Prvo, zato što je čarobno ilustrovana: ptice, boje, oblici, pa je dete moglo da uživa i samo u tom sloju, a drugo što je to jedan svevremeni poklon, koji zauvek može da mu stoji na polici, i da ne zastari.
Ako je nešto lepo, onda može i da sačeka sa upotrebom u svoj svojoj punoći, i možda je to i bolji poklon od nekog omašenog u svemu osim u tajmingu. Možda nisam preterano praktična, ali držim da je bolje roditeljima prepustiti da kupuju ono korisno, ali prolazno, a da prijatelji treba da kupuju ono što će da traje, ili ono što će da oduševi dete.
Kao što moji prijatelji mom sinu kupuju knjige, i to one važne, lepe, dobro opremljene, kapitalne, tako je i meni za šesti rođendan tatin drug iz firme kupio komplet knjiga iz edicije Ljiljan. To su bili klasici prilagođeni deci, pa su u jednoj knjizi bile Šekspirove drame, u drugoj Tolstoj, u trećoj andaluzijske priče Irvinga Vašingtona, pa Dikens, bilo je tu i fantastičnih priča. Ilustracije Marije Paskual su bile posebno maštovite, pa sam junake, a posebno junakinje zamišljala upravo onako kako ih je nacrtala.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
