Iako je fotografija „Zastava pobede nad Rajhstagom” decenijama bila nezaobilazan istorijski izvor i glavna ilustracija sovjetske pobede u Drugom svetskom ratu, skoro sve u vezi sa ovom antologijskom fotografijom je laž
U mnogim slučajevima američke škole, u kojima se, nažalost, često dešavaju ovakve stvari, zatvorene su ili potpuno renovirane u pokušaju da se smanje traumatična podsećanja
Ubeđujući sebe da verujemo u neke od dogmatski prihvaćenih uverenja trošimo veliku količinu energije, a u dubini duše uglavnom smo svesni da to u šta verujemo nije tačno. Kada bismo priznali sebi ove teške istine, oslobodio bi se veliki deo energije koji bi nam tada stajao na raspolaganju da učinimo ono što je potrebno. A sada je potrebno da stojimo uz svoje bližnje
Poznato je da reč brendiranje potiče od reči žigosanje. Toga jutra 3. maja 2023. godine u 8.40 dogodio se strašni čin. Neshvatljiv ogled zla u oglednoj školi. Stravično rebrendiranje. Žigosanje dece, roditelja, nastavnika, komšija, građana, ljudi
Neophodno je da oporavimo ljudske kapacitete za međusobno uvažavanje, poštovanje i saosećanje i da nađemo vremena da razgovaramo jedni sa drugima i da zajedno tugujemo
Ovih dana naše misli treba da budu sa onima koji su ostali bez svojih najbližih i sa onima koji strepe nad oporavkom onih koji su ranjeni. A kada dođe vreme za analizu, svi treba da se podsetimo stiha Branka Miljkovića "Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju"
Da li su društvo koje neguje kult rata i civilizacija koja muškost meri kalibrima mogli da spreče ove tragedije?
Masovni zločini u Srbiji očigledno više nisu retki poput komete koja se pojavi retko i uništi sve oko sebe
Jedna nepodnošljiva misao za sve nas koji se trudimo da razumemo kako se desio najcrnji dan Beograda
"Jesam li otupeo", "Da li sam imun", "Zašto želim da se obračunam sa ubicom", "Ko je zakazao", sve su to misli s kojima se svako od nas suočava. Kako se suočiti s traumom i kako je prevazići, kako pomoći svojoj deci nakon masovne pucnjave i ubistava u "Ribnikaru"
Deca bi izlazila, uplakana, neka su jedva hodala, roditelji bi im pritrčavali, grlili ih, hvatali za ruku i bežali odatle, sa tog mesta gde se desio taj strašan zločin, kao da beže od požara, kao da neće preživeti ako ijedan trenutak još tu provedu. Tek poneki bi dete držali duže u zagrljaju. Trebalo bi više da grlimo decu. Verujem da su to mnogi uradili posle ovoga
Masovno ubistvo u školi na Vračaru, koje je počinio četrnaestogodišnji dečak, jeste najcrnji dan i najteža opomena
Jesu li države u kojima živimo zatrovane rasizmom, nećemo shvatiti prateći stanje na blještavim sportskim pozornicama, nego na rubovima društva, u predgrađima, među deprivilegiranim slojevima
Iz dnevnika Ive Njunjić i Tihomira Dičića, arhitekata i predstavnika Srbije na Venecijanskom bijenalu
Na ovome području mnogo je neuspješnih političara/ki (s posve različitim uspjehom) prešlo u intelektualiziranje (znatno više no u drugim evropskim nacijama - SAD su nešto drukčiji slučaj), a dakako, važi i obrat
Izglasan je tako još ljepši i stariji zakon, još gumeniji i još podložniji individualnoj sudačkoj procjeni, toliko naglo i besmisleno da je jedina vidljiva korist od njega upravo to podizanje prašine u javnosti
Koliko god da si dobar, ne možeš biti dobar u svemu, a najbolji možeš da budeš samo u onome što te "vozi", što voliš i što tebe zanima ili za šta imaš strast ili talenat. Zato je najvažniji zadatak roditelja da prepozna kod deteta šta je to "nešto njegovo što ga zanima" i da mu u tome pomogne da to razvija, a niko ne kaže da je to kod sve dece lako otkriti do upisa u školu
