Menjam Kosovo za Rovinj

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u novoj kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Prijatelju Ante,

Da sam ja bio neki srpski komandant u ratu devedesetih, Arkan recimo, svakako bih osvajao samo meni drage lokacije koje imaju more, vino, lozu, dagnje, srdele, lignje i galebove – svakako Rovinj, Korčulu, Dubrovnik, Pulu, Zadar, Šibenik, Split i eventualno Makarsku.

Ovaj popis je odokativan jer verujem da bi moj osvajački spisak bio mnogo duži, dopunjen drugim lepim hrvatskim gradovima sa opisanim karakteristikama, samo da sam se posvetio tom ratnom zadatku, jer mi nikada nije bilo jasno zašto ljudi, kad već moraju da ginu, idu da ginu da bi osvojili, recimo, “važno ustaško uporište, selo Tordinci”, kako je o toj lokaciji javljala ratna Televizija Beograd. I važni su im ti Tordinci, a Istra i Dubrovnik koji će nam. Jedino se jedan setio da ide da osvaja Dubrovnik i posle je srećno živeo još 30 godina u Podgorici, jer nije uspeo da ga osvoji, pa ga je valjda Bog kaznio. Mora da zbog tog prokletstva ljudi i izbegavaju osvajačke pohode na lepa mesta, već biraju samo ona koja nikome ne trebaju i gde niko živi neće da živi.

Jedan moj drug je bio nasilno mobilisan i osvajao je te Tordince, mada im ni ime nije znao pravilno te je sve vreme govorio Tordilovci, posle mi je pričao da tu ne bi živeo ni da mu plate ol-inkluziv i u Tordince dovedu more, niti ima pojma šta će Srbiji selo Tordilovci, kada u Srbiji ima hiljade istih polunapuštenih Tordinaca, za nijansu lepših od Tordinaca ili kako se već zovu ti Tordilovci. Ta sela ne da niko nije hteo da osvoji, nego beže odande ko đavo od krsta da bi živeli u nekoj soliterčini na Petlovom brdu, jer to je Beograd, moj Tomiću, bez obzira na to što ime može ukazati da tamo ima petlova, al’ nema, veruj mi. Čist poluurbanizovani Beograd, san svakog stanovnika nekog polunapuštenog sela za koje niko normalan neće da gine.