Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”
Ona je pretočena i u knjigu koju možete naći u svim knjižarama. U prodaji je već drugo izdanje.
***
Tomiću, pobratime,
Video si već da se ljudima na ulazu u novosadsku železničku stanicu srušila država na glavu i pobila ih. Država je na tom mestu zakačena utegama za krovnu konstrukciju stajala 60 godina i vrebala svoju priliku, onda se jednog petka, u pet do podneva, konačno stropoštala i ubila četrnaestoro. Još troje je završilo u bolnici, dok ti ovo pišem, čujem da nisu baš dobro.
Ljudi su tu, ispod države koja je visila na utegama prikačenim ankerima na “cikcak” krov, sedeli prethodno sišavši s voza i čekali gradski autobus za Kać, Kovilj, Stepanovićevo i Bukovac. Drugi su na klupama čitali novine i hvatali poslednje zrake jesenjeg sunca do svog voza. Treći su samo prolazili vukući odnekud torbe sa futoškim kupusom, bačkim švarglama i sremskim kulenom…
Onda im je država Srbija pala na glavu, iako svi ovih dana ponavljaju da je to u stvari bila nadstrešnica iz 1964. godine, delo arhitekte Imrea Farkaša koji je, nećeš verovati, moj Tomiću, dve godine pošto je napravio stanicu sa onom nadstrešnicom otišao da živi u Kanadi jer mu je svega ovoga ovde bilo “dovde”, još tada.
Ali je ta Imreova betonska nadstrešnica ostala u Novom Sadu i visila 60 godina iznad putnika koji su kasnili na voz, trčali na poslednji autobus za Sremsku Kamenicu, skrivali se ispod kad je lila kiša, palili poslednju cigaretu pred put i ljubili se na rastancima.
Država je onda rešila da uzme stvar u svoje ruke. Rekonstruisala je za 65 miliona evra cele tri godine stanicu koju je Imre Farkaš izgradio za osam meseci kao grinfild investiciju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
