Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”
Ona je pretočena i u knjigu koju možete naći u svim knjižarama. U prodaji je već drugo izdanje.
***
Tomiću, pobratime,
Video si već da se ljudima na ulazu u novosadsku železničku stanicu srušila država na glavu i pobila ih. Država je na tom mestu zakačena utegama za krovnu konstrukciju stajala 60 godina i vrebala svoju priliku, onda se jednog petka, u pet do podneva, konačno stropoštala i ubila četrnaestoro. Još troje je završilo u bolnici, dok ti ovo pišem, čujem da nisu baš dobro.
Ljudi su tu, ispod države koja je visila na utegama prikačenim ankerima na “cikcak” krov, sedeli prethodno sišavši s voza i čekali gradski autobus za Kać, Kovilj, Stepanovićevo i Bukovac. Drugi su na klupama čitali novine i hvatali poslednje zrake jesenjeg sunca do svog voza. Treći su samo prolazili vukući odnekud torbe sa futoškim kupusom, bačkim švarglama i sremskim kulenom…
Onda im je država Srbija pala na glavu, iako svi ovih dana ponavljaju da je to u stvari bila nadstrešnica iz 1964. godine, delo arhitekte Imrea Farkaša koji je, nećeš verovati, moj Tomiću, dve godine pošto je napravio stanicu sa onom nadstrešnicom otišao da živi u Kanadi jer mu je svega ovoga ovde bilo “dovde”, još tada.
Ali je ta Imreova betonska nadstrešnica ostala u Novom Sadu i visila 60 godina iznad putnika koji su kasnili na voz, trčali na poslednji autobus za Sremsku Kamenicu, skrivali se ispod kad je lila kiša, palili poslednju cigaretu pred put i ljubili se na rastancima.
Država je onda rešila da uzme stvar u svoje ruke. Rekonstruisala je za 65 miliona evra cele tri godine stanicu koju je Imre Farkaš izgradio za osam meseci kao grinfild investiciju.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
