„Do viđenja drugovi, u Beogradu na Trećem zasjedanju AVNOJ-a“, izgovorio je Josip Broz Tito sa podignutom rukom, a u ruci je držao čašu. Iznad njega je bila velika slika sa njegovim likom, sa desne strane pored slike bila je postavljena velika britanska, a sa leve ista takva američka zastava.
Nazdravljao je Tito drugovima za uspešno završen posao. Iako je sve, u tom trenutku još uvek, delovalo kao veliki avanturizam.
Bez suštinske međunarodne podrške za radikalne odluke koje su donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, bez jasnog legitimiteta za takve odluke kojima je definisan izgled Jugoslavije posle rata, Josip Broz Tito je izveo diplomatsko-revolucionarni manevar kojim je u istorijskim čitankama zakoračio najmanje korak ispred svih drugih državnika svoga veka na našim prostorima.
Osamdeset godina kasnije, mitsko Drugo zasedanje AVNOJ-a, sada bi to moglo da bude malo jasnije, takođe je u sebi sadržalo nešto drugo – ako neka država može da ima traume, onda sve one traume koje će Jugoslavija rođena te noći između 29. i 30. novembra iza debelo navučenih zavesa na prozorima Doma kulture (predratnog Sokolskog doma) decenijama kasnije proživljavati, od začetaka kreiranja kulta ličnosti, do nerešenih, ili ofrlje rešenih, unutrašnjih odnosa.
U tim njegovim rečima „Do viđenja drugovi, u Beogradu na Trećem zasjedanju AVNOJ-a“, izgovorenim za svečanim ručkom povodom završetka Drugog zasedanja AVNOJ-a, u improvizovanoj svečanoj sali – a u stvaranju svake države uvek ima određeni nivo improvizacije, u kasnijoj mitologizaciji dalo se očitavati Titovo vizionarstvo i odlučnost (treće je zaista po oslobođenju održano u Beogradu).
Tada je, međutim, dalo bi se i tako tumačiti, bio to odušak zadovoljstva zbog ispunjenog manevra za koji se, malo je reći, nije imalo dovoljno uporišta.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
