“O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.”
Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i izgovorio ove reči, njegove poslednje u životu.
Čovek koji je toga jutra bio pogubljen na Kalemegdanu zvao se Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod njegovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana.
Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.
I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?
Na Beograd?
Možda.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
