“O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.”
Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i izgovorio ove reči, njegove poslednje u životu.
Čovek koji je toga jutra bio pogubljen na Kalemegdanu zvao se Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod njegovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana.
Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.
I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?
Na Beograd?
Možda.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
