Kako je (zaista) stvorena moderna srpska država

Karađorđe se prvo nećkao.

Na Sretenje 1804. godine, kada su se “srpske glavešine”, oni koji su preživeli “Seču knezova”, okupile da vide šta im je činiti, jer je bio neopgodan otpor prema turskim janičarima koji su harali Beogradskim pašalukom; akcije protiv Turaka su uzele maha, bio je potreban zbor da se uspostavi neka organizacija, jer “kocka je bila bačena”. Taj srpski rubikon, danas se slavi kao početak oslobođenja od petovekovnog ropstva pod Turcima, kada su srpski junaci uzeli na sebe istorijski zadatak da oslobode srpski narod i vaskrsnu slavnu srednjovekovnu srpsku državu, o čemu smo detaljno informisani u narodnoj poeziji, pa dobrim delom i na časovima istorije.

To je naravno pojednostavljena slika. Kao što Šumadija koja se tada pobunila nije bila pet vekova pod Turcima, kao što Beogradski pašaluk nije bio baš pašaluk nego Smederevski sandžak (ali tako su ga odmilja zvali), tako ni ustanički junaci koji su se tog Sretenja 1804. godine okupili na zboru u Orašcu nisu imali osećaj dalekosežnosti tog istorijskog trenutka. Što, naravno, ne umanjuje njihov istorijski značaj, čak naprotiv. Jedan od naših najvećih istoričara Vladimir Ćorović, o ustanku i zboru u Orašcu je pisao: “Reakcija je došla kao prirodni nagon samoodržanja, skoro sama od sebe.”

Danas bismo mogli da kažemo da je taj zbor imao karakter neke skupštine, mada, ako bi se išlo u najsitnija crevca, to se ne bi moglo baš previše čvrsto argumentovati. Okupilo se najverovatnije nešto više od 300 ljudi, Ćorović je pisao da se “ne može tvrditi ni da je to bio zbor cele Šumadije, a još manje celog Beogradskog Pašaluka”.

Ustanak je bio u planovima srpskih vođa, mada u tom trenutku još nije bilo iskristalisano ko su vođe, posebno pošto je izvršena Seča knezova u kojoj su stradali mnogi uticajni Srbi. Ali sam ovaj čin bio je manje-više improvizovan.

“Svi su osećali da se mora hitati. S toga nije bilo ni mogućnosti vremenske, a ni drugih prilika, da se zbor saziva na duži rok i sa širim učešćem. Pozvano je samo ono i onoliko ljudi, koliko se za dva-tri dana moglo naći”, pisao je Ćorović.

Karađorđe se, dakle, prvo nećkao.

Nije u Orašac došao kao vođa, nije zapravo bilo jasnog plana. Zbor jeste sazvan na inicijativu uslovno rečeno “hajdučke frakcije” još uvek nedefinisanog srpskog pokreta, naspram lokalnih knezova koji su doskoro bili deo “lokalnog establišmenta”. Hajdučka frakcija – dakle, ne nužno hajduci, već oni koji su generalno vičniji bili borbi – sa Stanojem Glavašem i Karađorđem na čelu, inicirala je zbor kako bi se rešilo pitanje ko je vođa pokreta, odnosno – vožd. I onda su se ređali predlozi.

Među prvima bio je ponuđen Stanoje Glavaš, hajdučki harambaša, poznat kao dobar borac koji je uz sebe imao iskusnu četu. Stanoje je to odbio. Argument je bio da narod neće “ovakav jedan pokret da poveri hajdučkom vođstvu”. Kako piše Ćorović, ovo je bila narodna argumentacija: “U hajduka niti ima kuće ni kućišta i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju.”