“Izvini, Vuče, što sam posumnjao u tvoje reči”

Drugi deo feljtona “Sećanja Vilijama Montgomerija” zasnovanog na knjizi “(Ne)diplomatski životi”, koju su napisali bivši ambasador SAD u Beogradu i njegova supruga Lin, a koja izlazi u izdanju kuće “Clio”. Svi objavljeni delovi feljtona biće dostupni na ovom linku

***

Montgomeri piše o događajima koji su prethodili 5. oktobru 2000. i smeni režima Slobodana Miloševića.

Važno je naglasiti da u tom trenutku gotovo niko nije predviđao da će Milošević u doglednoj budućnosti izgubiti vlast. Očekivalo se da će Budimpešta biti naš centar, možda tokom niza godina.

Sve se promenilo 27. jula 2000. godine, kada je Milošević neočekivano raspisao vanredne izbore za 24. septembar te godine. Crna Gora i njen lider Milo Đukanović istog trenutka su odbili da učestvuju, pošto je Milošević progurao i nov izborni zakon, nepovoljan za Crnu Goru i Đukanovića.

Do tog trenutka, već sam se polako upoznavao s liderima opozicije. Odjednom smo počeli da radimo po dvadeset sati dnevno u sveopštoj kampanji podrške opoziciji u borbi protiv Miloševića, uključujući i njihovog kandidata za predsednika, Vojislava Koštunicu.

Već u oktobru 1999. godine, Nacionalni demokratski institut pozvao je aktiviste iz redova srpske opozicije da prisustvuju konferenciji u Budimpešti. Došli su na konferenciju, čiji su im rezultati bili od značajne pomoći.

Ti rezultati obuhvatali su i istraživanja koja su pokazivala da Koštunica ima veće izglede da pobedi Miloševića, nego očigledni lider, Zoran Đinđić. Đinđić je to prihvatio.

Obezbedili smo značajnu materijalnu potporu za novoosnovanu protestnu grupu nazvanu Otpor, kao i za celokupnu opoziciju. Pored toga, u Mađarskoj smo organizovali obuku za posmatrače izbora…

Tokom tih dana, u Budimpešti sam se sastajao sa pripadnicima srpske opozicije, kao i na međunarodnim konferencijama u Grčkoj i Nemačkoj, a onda i u Crnoj Gori.

Crnogorski predsednik Đukanović svesrdno je podržavao naš rad, i obezbeđivao bezbednosnu podršku za moje posete (pošto je Crna Gora u to vreme još bila deo Jugoslavije, a diplomatski odnosi su bili prekinuti, tamo sam boravio ilegalno).

U Beču sam se sastajao s austrijskim zvaničnicima, pošto su u to vreme oni predsedavali OEBS-om, pa je trebalo da budu zaduženi za posmatranje izbora.

S njima sam imao nekoliko sastanaka, pošto su u početku smatrali da ne postoje veliki izgledi da Milošević dozvoli sebi izborni poraz.

No, to se promenilo pošto je sve veći broj istraživanja pokazivao da je takav ishod sasvim verovatan ako Milošević ne bude varao.

Vršio sam na njih veliki pritisak kako bi shvatili značaj nadziranja izbora, a naročito saopštenja za medije po završetku izbora.

Bilo je gotovo izvesno da će Milošević pokušati da promeni rezultate ako bude zaključio da gubi ili ako zaista izgubi izbore.

POKUŠAO SAM DA OBJASNIM VUKU DRAŠKOVIĆU

Imao sam plodotvorne sastanke sa skoro svim liderima opozicije, ali su verovatno najzanimljivija bila moja tri sastanka sa Vukom Draškovićem u njegovoj kući u Budvi, u Crnoj Gori. Bio je harizmatičan lik, rečit, pun života, i predstavljao je značajnu snagu u opoziciji protiv Miloševića. On i njegova supruga bili su u jednom trenutku uhapšeni i potom u zatvoru pretučeni.

Politička karijera bila mu je šarolika, i kretala se između nacionalizma i zapadnjačke demokratije. Naš cilj je bio stvaranje pouzdane, ujedinjene opozicije protiv Miloševića. Drašković nije hteo da u tome ima bilo kakvog udela. Želeo je da na izborima samostalno učestvuje sa svojom partijom. Strahovali smo da bi to moglo da rasparča opozicione glasove i dovede do Miloševićeve pobede. Zato sam otišao u Budvu da se sastanem s njim.