Pad Aleksandra Leke Rankovića 1966. godina smatra se jednom od istorijskih prekretnica, nedovoljno rasvetljenom do današnjih dana, koja je u velikoj meri odredila tok jugoslovesnkog 20. veka. Posle Brionskog plenuma te 1966. Leka Ranković je ćutao i dugo se verovalo da je svoju stranu priče poneo sa sobom “na onaj svet”. Međutim, Leka Ranković je svoju istinu zapisivao, a ti zapisi su, u malom tiražu, svetlo dana videli tek početkom ovog veka.
Izdavačka kuća Vukotić media objavila je knjigu “Srbija je bila meta” u kojoj su objedinjene zabeleške Aleksandra Rankovića i memoari njegove supruge Slavke Ranković. Uz dozvolu izdavača donosimo ekskluzivni feljton baziran na ovim svedočenjima. Počinjemo Lekinom pričom o Brionskom plenumu…
***
Lekina priča
Započinjući ovo, koliko neželjeno toliko i neprijatno, opisivanje nekih događaja, ja nemam nameru da nekog okrivljujem. Želim samo da neke istine ostanu zabeležene. Zato ću pokušati da objektivno iznesem činjenice nasuprot golim lažima o meni i neviđenim klevetama koje su očevidno prevazišle sva razumna očekivanja i norme pristojnosti. Pritom ću izostaviti sve ono što nije pokrenuto u vezi sa mnom, pogotovo stvari koje bi se mogle tretirati kao državna tajna. Izostaviću čak i ono što je neodgovorno izneto u štampi ili u javnom istupanju pojedinih individua.
Kao aktivni dugogodišnji učesnik važnih političkih i društvenih zbivanja, ja se sada nalazim u ne baš zavidnom položaju. Ako bi čovek, u ovim trenucima podivljalih strasti, pustio mašti na volju, ne znam dokle bi ga to moglo odvesti, makar se radilo i o njegovoj ličnoj odbrani od podvala. Bez obzira kako se drugi ponašaju prema meni, osećam se dužnim pred svojom zemljom, pred ljudima i pred svojom savešću, da poštujem sve ono što predstavlja državni interes.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
