„Neko mi je jednom rekao da kockari nisu ljudi…“

Treći odlomak novog romana u nastajanju “Noćni voz”, koji ćete moći ekskluzivno da pratite na Velikim pričama.

Prethodni deo pročitajte na linku.

Pratite izbor za 100 najboljih romana.

***

„Tri pa jedna.“

„Može.“

Ljudi koji ovo izgovaraju sede u lepo uređenom vagonu koji kao da je ispao sa neke razglednice iz 19. veka ili visokobudžetnog holivudskog filma. Bilo je zaista bizarno preći iz socrealističkog bifea na večitom putu u komunizam, gde obitavaju muve sirćetare, razvodnjen vinjak i kondukteri koji ga nemilice trse u ovaj, koji je bio primer barokne otmenosti.

Ništa mi nije bilo jasno.

Imao sam utisak da sam se našao na filmskom setu.

Stilski nameštaj, tapacirani ležajevi, sto sa gomilom skupog pića u uglu, stari pozlaćeni gramofon sa čijeg zvučnika se čuo Rahmanjinov i kristalno čisti prozori iza kojih je promicao noćni krajolik.

Za stolom su sedeli: brkati, namrgođeni sredovečni čovek u tamnoplavom mundiru koji je podsećao na one koje je nosila američka vojska u vreme građanskog rata, onda čovek u belom sakou, kome nisam mogao da odredim godine, i do njega mlađi gospodin, negde na početku svojih tridesetih, u dvodelnom odelu od engleskog tvida ispod kog su se ocrtavali mišići. Imao je dugu svetlosmeđu kosu vezanu u rep i srebrni lanac oko vrata na kome je visio medaljon sa gravurom zmaja. Lice mu je bilo nekako… svetlo. Kao lice svetog ratnika sa zidova srednjovekovnih crkava.

Čovek u belom je rekao:

„Pratim.“

Čovek u mundiru je duboko uzdahnuo i počeo debelim prstima da prebira po gomili para ispred sebe.

Čovek sa zmajevim znamenjem odložio je karte u stranu.

„Kasniš“, obrati mi se namrgođeni brka.

„Molim?“

„Nemoj da moliš, nego sedi.“

Poslušno sam spustio dupe na stolicu do njega.

Partija je, cenim ga, bila na svom vrhuncu. Pogledi puni kockarske katarze plesali su po kartama koje su grčevito stezali pobeleli prsti. Čovek do koga sam seo, nervozno je frknuo i posegao za futrolom koju je nosio za pojasom.