Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste ćemo svakodnevno, celog leta, objavljivati na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Dejan Stojiljković je književnik iz Niša, autor je brojnih romana, drama, zbirki priča, scenarija za filmove, serije i stripove. Za bestseler „Konstantinovo raskršće“ dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Svetosavski pečat. Objavio je takođe i romane Duge noći i crne zastave, Znamenje anđela, Kainov ožiljak (sa Vladimirom Kecmanovićem), Olujni bedem… Dobrinik je, pored ostalih i Andrićeve nagrade za zbirku pripovedaka Neonski bluz. Scenarsita je kultne serije Senke nad Balkanom. Redovni je saradnik Velikih priča, njegove tekstove možete da čitate OVDE. A ovo je njegov izbor:
***
Izbor: Dejan Stojiljković
Deset romana
1
Na Drini ćuprija
Ivo Andrić, 1945.
Velika knjiga ne samo u našim, nego i u svetskim okvirima. Majstorska u svim aspektima izrade. Andrićevo pripovedanje je poput reke Drine, mirno na površini ali istovremeno u sebi nosi izuzetnu snagu i dubinu.
2
Seobe
Miloš Crnjanski, 1929.
Moderni roman o večitom lutanju, pun magle, nemira i zanosa. Jedno od vrhunskih dela ne samo našeg, nego evropskog modernizma. Pesnici su, inače, očajni romanopisci, ali Crnjanski je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
3
Derviš i smrt
Meša Selimović, 1966.
Filozofski roman koji u fokusu ima uznemirenu savest jednog čoveka. Ali to je istovremeno savest čitavog sveta. Kroz svog derviša Selimović progovara o mnogim velikim temama: životu, smrti, ljubavi, vlasti, pokajanju, prolaznosti…
4
Nečista krv
Bora Stanković, 1910.
Jedan od prvih velikih psiholoških romana naše književnosti. Promišljen, meditativan, prelepog jezika. Borino Vranje je u njemu čitav jedan svet.
5
Besnilo
Borislav Pekić, 1983.
Punokrvni roman iz žanra horora (to i piše ispod naslova – „žanr roman“), vrući šamar anahronom i zatucanom domaćem kritičarskom establišmentu koji decenijama forsira priču o žanrovskoj književnosti kao manje vrednoj i petparačkoj. Pekić i Stiven King se sreću na londonskom aerodromu Hitro, gde nastaje uzbudljiva i uznemirujuća priča o sunovratu civilizacije. Besnilo je kao priča o padu Konstantinopolja, samo sa zombijima.
6
Kad su cvetale tikve
Dragoslav Mihailović, 1968.
Kratak ali efektno napisan roman savršenog ritma i izuzetnog jezika i stila. Mihailović u njemu potvrđuje onu Hičkokovu sentencu: „Malo je mnogo“. Na vrlo malo stranica on uspeva da ispriča priču za koju bi drugim piscima trebalo daleko više prostora.
7
Grobnica za Borisa Davidoviča
Danilo Kiš, 1976.
Svojevrsni roman u pričama gde autor koristi jedan inovativni postupak koji je bio ispred svog vremena ne samo u našim, nego i u evropskim okvirima. Kiš piše o sudaru pojedinca sa totalitarizmom iz jednog drugačijeg ugla. „Grobnica“ jeste istorijski roman, ali ono što ga čini izuzetnim je vešto mešanje istorije i fikcije. Kod Andrića je istorija reka, a kod Kiša – istražni sudija.
8
Vreme smrti
Dobrica Ćosić, 1972.
Epska priča o borbi jednog naroda za goli opstanak, majstorski ispripovedana, sa živim i upečatljivim likovima. Srpski „Rat i mir“.
Ono što pleni kod Tišme je izuzetan stil pisanja kome nema premca u našoj književnosti. Roman je duboki pogled u ljudsku prirodu i ono šta uopšte znači biti čovek i verovatno jedan od najvažnijih evropskih romana o Holokaustu. S obzirom da je suština priče u tome da je čovek sredstvo, knjiga je i te kako aktuelna i u današnje vreme.
10
Opsada crkve Svetog Spasa
Goran Petrović, 1997.
Savremeni klasik srpske književnosti. Magični realizam – ali u vizantijskom ključu. Knjiga koju svaka generacija ponovo otkriva i čita drugačije od prethodne.
