Pročitajte prvi deo ovde.

2.

Ljudi sa Bedema

Uistinu je drvo Zakkum

hrana grješnika,

i kao istopljeni bakar,

ključat će u trbusima njihovim,

kao što ključa vrela voda.

(Sura Ed-Duhān – 44-47)

“Sada ulazimo u Đakovičko gorje…”, reče Krivokuća i dodade gas. Terenac se lagano uspinjao uz razrovani kolski put, grabeći prema Prokletijama. Iza su ostali razrušena medresa i gomila skeleta u njoj, đakovička bolnica u plamenu i epidemija ukroćena gvozdenim stiskom države.

“Malësia e Gjakovës.”, reče Nemanja.

“Govorite šiptarski?”

“Govorim albanski.”

“To je isto.”

“Od kad?”

Pukovnik ne udostoji Nemanju odgovorom na ovo pitanje, samo se namršti i pojača radio. Tereza Kesovija je pevala “Muzika i ti”, numeru sa kojom se ove godine takmičila na Pesmi Evrovizije u Edinburgu. Kada je završila, spiker je ponovo saopštio novosti vezane za požar u đakovičkoj bolnici nakon čega je opet napomenuo da je savezna vlada na čelu sa drugom Titom uspešno suzbila epidemiju variole vere.

“Dobro ste odradili ovo, moram da priznam…”, primeti Nemanja.

“To je najbrže sprovedena imunizacija u istoriji.”, zadovoljno klimnu glavom bezbednjak.

“Stvarno?”, Nemanja podiže obrve u odglumljenom izrazu čuđenja. “Ja sam mislio da je to najbrže sprovedena operacija zataškavanja u istoriji.”

Krivokuća opet zaćuta, nevoljno. Na radiju započe pesma “Plačem za tvojim usnama” od Crvenih Koralja. Pevač grupe, Sarajlija po imenu Zdravko Čolić, jedva da je stigao do refrena kada ga prekinu spiker koji je saopštavao ostale vesti.

Predsednik Republike Josip Broz Tito posetio je Hrvatsko zagorje i svoje rodno selo Kumrovec. Tokom boravka u Kumrovecu, predsednik je položio kamen temeljac za Spomen dom boraca Narodnooslobodilačkog rata i omladine Jugoslavije. Televizija Beograd javlja da emitovanje nove serije “Pozorište u kući” kreće oktobra ove godine na programu Jugoslovenske radio-televizije. Glavne uloge poverene su Đuzi Stojiljkoviću i Stanislavi Pešić. Vreme: oblačno sa mestimičnim padavinama.

Iznenada, glas spikera poče da se gubi u šumu i statici, kao da ponire u duboki ambis od ništavila, da bi na kraju potpuno utihnuo.

Krivokuća isključi radio aparat. Vozili su se nekoliko minuta u savršenoj tišini.

Na kraju, Nemanja ga upita:

“Šta ste im dali?”

Ovaj je oklevao sa odgovorom neko vreme, pa onda saopštio glasom ravnim poput glasa spikera sa državnog radija:

“Vitaminski koktel.”

“To je dobro…”

Nemanja klimnu glavom uz blagi osmeh.

“… nacija treba da bude zdrava.”