Užasi rekreativne nastave

Bliži se kraj školske godine i dosta dece, naročito nižih razreda, otišlo je ili se priprema za rekreativnu nastavu. Ko ima decu ili rođake školskog uzrasta iskusio je šta sve to znači – i psihološki i organizaciono i finansijski. A sam proces oko rekreativnih nastava ne počinje sa pripremama već mnogo pre toga.

Već na početku školske godine se zna da će se ići na rekreativnu nastavu i kada će se otprilike put realizovati. Kada vam je dete malo i kada ste prvi put u ovoj priči, samo dobijete papir sa destinacijom i šokira vas cena. Onda sledeće godine počnete iskusno na vreme da se raspitujete kada će škola raspisati tender za rekreativnu i koliko će se agencija prijaviti. Pokušavate da utičete da se što više agencija javi i da ponude budu šarenolike a ne samo najskuplje. Posle mnogo truda saznajete da se na tender uglavnom javlja ista agencija i da izgleda svaka škola ima agenciju koju „preferira”. Prebacivanje loptice onda kreće od škole do Ministarstva prosvete, pišete Ministarstvu ali odgovora nema. I tako ostaje na vama dilema da li da uskratite detetu rekreativnu iz revolta zbog celog sistema ili da platite ceh sa neizostavnim osećajem gorčine. Jer cene za rekreativnu znaju da budu vrlo visoke i vrlo različite od škole do škole za iste destinacije.

Kada izubijani posle ove velike prepreke nastavite dalje, teško je ipak progutati nepravdu i reći sebi – „pokušali smo prošle godine, deca nisu išla, nek sada idu, a borba se nastavlja”. Jer ma koliko smo i dalje sa istim ciljem – „šta ne valja u sistemu zameni ga” i ne odustajemo, nije lako napraviti pauzu i proceniti odnos štete/koristi.