Pročitala sam negde da kod ženskih fetusa, još dok su kod mame u stomaku, nastaju jajne ćelije. To zapravo znači da žena koja nosi devojčicu, u svojoj materici nosi i deo genetske osnove za svoje buduće unuke. Ili da romantizujem: „Tri generacije u jednoj materici.“
Dakle na neki način, moja majka je u svom stomaku već imala i moje dete ili makar jednu njenu polovinu. Ne samo da smo generacijama unazad povezani već smo i postojali i pre nego što smo zapravo postojali.
Takve stvari ne uspevam sasvim da pojmim kao što, da budem iskrena, i dalje, sa skoro trideset godina ne razumem kako to nastaju bebe. Mogu da prihvatim kako nastaje fetus, fetus je apstraktan kao što mi je apstraktno sve što se u meni nalazi što nikada nisam videla uživo – mozak, slezina, debelo crevo.
Fetus čak i liči na druge organe, na bubreg ili na srce, zato donekle i mogu da razumem, ali kako od toga postane beba, čovek za sebe? I to u stomaku?
Naučno objašnjenje mi prosto nije dovoljno uverljivo. Zapravo ubedljivija mi je priča da decu donose rode i verovatno se ne bih suviše začudila da je i meni jedna od njih sletela na krov sa zavežljajem u kljunu.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
