Onoliko koliko je velika tragedija sa kojom se neko društvo suoči, toliko je veliki i izazov koji se postavlja pred tim društvom. Težina šoka se u istom trenutku transformiše i u težinu zadatka adekvatne reakcije. Prošlost se može dijagnostikovati, ali budućnost je ono na šta jedino možemo uticati. A bez tačno utvrđenog uzroka malo toga je moguće učiniti da bi se slične ili gore tragedije izbegle u budućnosti. Masakr u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” svakako je doveo celokupno društvo u stanje kolektivnog šoka. Pucnji u učenike i zaposlene Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” otvorili su Pandorinu kutiju iz koje je izašao neslućeni broj pitanja sa kojima smo, čini se, u morbidnoj trci s vremenom da na njih damo odgovore. U tragičnim danima koji su usledili videli smo da nemamo vremena ni za pogrešno definisana pitanja, ni za pogrešne odgovore. Nažalost, čini mi se da smo u prethodnim danima imali inflaciju pravilnih odgovora, na mnogo veći broj pogrešno postavljenih pitanja. Upravo zato i ovo moje obraćanje će pre svega biti ispunjeno pitanjima u nadi da ćemo na njih u što skorije vreme ne samo pronaći nego i izgraditi odgovore.
Stravična vest o masakru u osnovnoj školi u Beogradu dočekala me je dok sam bio na konferenciji posvećenoj miru u Seulu. Bila je to udarna vest i u tom i u svim delovima sveta. U koji god kontekst stavljena, ta vest jeste svakako bila i poraz celokupne civilizacije i kao takva i jeste se ticala građana svake države na svetu. Moja prva reakcija kao kliničkog psihologa bila je da je potrebno hitno organizovati prvu psihološku pomoć u ovoj školi, ali jednako hitno i preventivnu psihološku pomoć u svim školama u Srbiji. Nažalost, naše društvo nije spremno dočekalo talas nasilja koji se mogao očekivati nakon masakra u osnovnoj školi, budući da ovakvi događaji često budu okidač za niz sličnih događaja. I upravo to se desilo u danima koji su sledili. Zato je bilo apsolutno neophodno hitno napraviti radnu grupu koja bi već do sledećeg dana imala tačna uputstva kako izgleda školski dan u svim školama u Srbiji. I to je moralo biti standardizovano, a ne prepušteno individualnim odlukama nastavnog osoblja. Sva deca u Srbiji su morala imati objašnjenje ovog događaja i razgovor koji bi se vodio uz prisustvo psihologa ili koji bi bio koncipiran u saradnji sa stručnim licima. Prva 24 sata nakon ovakvih šokova su ključna za dalji tok posledica ovakvog traumatičnog iskustva.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
