Sinegdoha, Beograd

Retko šta me je nerviralo kao sinegdoha, pogotovo kad je koristi generacija mojih roditelja. Da pojasnim, to je kad moja majka kaže da je hladno vreme, pa da je došlo doba za kvalitetnu čizmu ili vunenu čarapu. Ja je onda obično pitam da li to znači da stvarno treba da navučem samo jednu čarapu, a ona ne odgovori ništa naviknuta na sveopšti cinizam. Više nisam protiv sinegdohe, jer izgleda da, kao pihtije, i sinegdoha ide sa godinama, i da ćemo je u jednom trenutku koristiti svi, i to mnogo pre staračkog doma.

I na stranu to što jedan film koji volim sadrži ovu odrednicu u naslovu, a to je „Sinegdoha, Njujork“ Čarlija Kaufmana sa obožavanim Filipom Simorom Hofmanom. Ova stilska figura koristi se i u raznim drugim okolnostima, kao kad je udario Turčin na Srbina, ali ja sam je najčešće slušala kad je bilo reči o odevnim predmetima, uglavnom onim koji se stavljaju na noge, da ne kažem nogu.

Zašto prigrljujem sinegdohu, i zašto i sama počinjem da je koristim u kontekstu čizama i čarapa najčešće? Zato što je uvek kad bih čula da za kožnu čizmu treba da se plati, ali i da će me ugrejati vunena čarapa, u kontekstu svih vunenih čarapa sveta, to bila priča o kvalitetu, solidnosti, o nečemu čemu se može verovati, iz vremena kad je cipela bila cipela, a ne neka kineska pluta koja će se raspasti čim zakoračite.