Kod nas nema čega nema. Nema para, nema optimizma i nema onih običnih životnih radosti. Ali zato ima podela, koliko volite. Verskih, nacionalnih, regionalnih, gradskih, uličnih, porodičnih i ličnih. Zato nam nije preostalo ništa drugo nego da u tim podelama pronađemo ono malo radosti. Za onu jednu mrvu, za koliko je ono naše – šta god bilo – bolje, lepše i važnije od onog njihovog.
Multietnička država, kakva je bila Jugoslavija sa svim svojim pluralizmima, bila je plodno tle za deljenje svih vrsta. Pa su se tako množile i lokalne podele.
Lokalpatriotizam je bio dobar način za ojačavanje svih identiteta koji nisu bili jugoslovenski, već nešto ličniji, prisniji, lokalniji, domaćinskiji. Tačke prepoznavanja su bile klasične – jezik, kultura, lokalni identitet. I kako su jedni u njima prepoznavali svoje “ja”, drugi su njima oslikavali stereotipe i na njima gradili narative. Kada se zemlja raspala u krvavom ratu – a rat je uvek igra identiteta – u te su lokalne identifikacije uključena i nacionalna i verska pitanja.
Podele, sa kojima danas živimo, samo su se razgranale, a ovo je priča o ono malo radosti što je iza svih tih podela ostalo. O lokalapatriotizmu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
