Osmoro dece, sedam devojčica i jedan dečak, tek tinejdžeri, svi sa svojim snovima i nadama i pesmama i prvim ljubavima; osmoro dece i jedan divni čovek s njima, baš onaj kojem su svakog jutra govorili “Dobar dan” – nema ih.
U bolnici: još nekoliko njihovih vršnjaka, nastavnica koja je, tako pričaju deca, a deca svašta umeju, ali ne umeju da lažu, koja je umela s njima da razgovara i da ih sasluša.
I tuga, nezapamćena, iako vam se čini da grad normalno živi i normalno diše, iako na svega stotinu metara od Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” neko i u četvrtak trubi i neko se svađa u saobraćaju i neko viče na prodavačicu u “Maksiju”, tuga je, samo što ne umeju svi da je ispolje isto, ne umeju svi s njome da se nose. Posebno ne s nečim tako nepojmljivim, nečim toliko nerazumnim.
Da dečak, trinaestogodišnjak, onaj kakve viđamo svakog dana u prevozu pa nam smeta što su glasni, uzme pištolj i ubije osmoro svojih drugara, i čoveka koji mu se i tog jutra nasmešio, šta to može biti drugo nego nepojmljivo, bezumno?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
