Ima već tome dosta godinica od kad su ispraćaje u vojsku zamenile proslave osamnaestog rođendana i kako mladići širom lepe domovine naše ulazak u svet odraslih proslavljaju zbog kalendara a ne zbog toga što će država da ih kidnapuje na godinu dana (ili više) da oduže neki imaginarni dug koji imaju prema njoj. Na svakom pozivu u vojsku je nekada krupnim slovima pisalo OTADŽBINA TE ZOVE!, ali Majka Srbija više to ne radi, nema više plavih koverata i pozivara od kojih ljudi beže skačući sa terase na trećem spratu, kao u onom skeču Nadrealista na čijem kraju Nele Karajlić dobije ciglu u glavu.
Niko više ne upisuje zaštitu na radu ili šumarstvo kako bi odložio odlazak u vojsku a biseri novokomponovane narodne muzike kao što je legendarna “Ne sme majka da zaplače dok u vojsku sina šalje” ne mogu se čuti više ni na radiju. Ispod baraka izbušenih kuršumima gosti ne gacaju u blatu pevajući uglas “Marš na Drinu” dok najbolji drug teši devojku novopečenog vojnika i obećava da će da je čuva dok se ovaj ne vrati, što traje otprilike dok ova ne zatrudni.
Čitave generacije omladinaca ostale su bez jednog životnog iskustva koje bi ih očeličilo i od njih napravilo prave muškarce spremne da zalegnu atomski sleva i nauče kako se sklapa i rasklapa automatska puška ili čisti klozet čučavac sumpornom kiselinom dok roniš gorke suze radosnice iza debelih okana gas-maske proizvedene pre datuma tvog rođenja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
