Sad “izvini, majko” i “izvini, Danka” ne znače ništa njenim roditeljima koji su bili rastrgnuti prethodnih dana u medijima (a biće i narednih jer je to izvor klikova, šerova, lajkova, neke koristi koja može da se unovči) kao da im nije bilo dovoljno teško jer su izgubili dete. Nije bilo dovoljno što im je srce slomljeno, trebalo je i iščupati ga.
Nije prošlo ni godinu dana od masovnih ubistava u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i Duboni i Malom Orašju, a onda nam se desila beba Danka Ilić, i opet se pitamo gde se dede empatija i kako ništa nismo naučili i ispunili što smo rekli sebi, obećali deci i drugima: da ćemo da budemo drugačiji, da nećemo biti zli, odvratni, da se nećemo naslađivati tuđom nesrećom i čerečiti ljude iz svojih sitnih sebičnih pobuda.
Ali jesmo to radili. Nisu samo mediji, to je jedna sprega sa publikom željnom senzacije, te su po društvenim mrežama, parkovima, kafićima, brojni pojedinci imali svoje sulude teorije šta se desilo detetu, sa “sad ću ja da vam objasnim” stavom koji ima svaka budala (nazovimo ih pravim imenom) sa tri grama mozga koja ima nalog na nekoj društvenoj mreži i nula odsto empatije, saosećanja, osećaja kako je roditeljima koji su izgubili bebu staru 22 meseca, majci koja je pritom trudna (što takođe nije moralo da bude objavljeno) a optužuju je da je ona “sumnjiva”, da “nešto krije”, “da je komšija znao da tu nešto nije u redu”.
Jer oni znaju šta se desilo. Da li znaju i kako je sada Dankinim roditeljima posle devet dana potrage i saznanja da im dete nije živo i kako im je dok im na sve to još neko zadaje dodatni bol? Ili to sada nije ni važno. Važno je da su opalili po njima kad je trebalo. Tražila se krv.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
