Da li ste spremni za ovaj trač?

Oni, inače, nisu skloni ponavljanju. Nisu skloni ni tračevima. Može se čak i reći da su ih prezirali. Jedan će od njih reći da je to možda teška reč, ali definitivno je – i to će reći, tačnije napisati – da su trač i tračarenje izbegavali.

A eto ih ovde kod nas ponovo. I eto ih sa tračevima…

Niste navikli da na ovom mestu, rezervisanom za „nedelju za nama“, bude nešto što se na Velikim pričama pojavljuje sutradan, u ponedeljak. Ali, početak nove velike priče koja će se čitati, i pre svega prepričavati, se mora najaviti.

Dakle, glavna vest glasi – Rajko Grlić i Goran Marković nastavljaju da pišu na Velikim pričama. Njihovo dopisivanje je završeno, a novo, u novom formatu sada počinje.

O čemu je reč? Pročitajte šta o tome piše Rajko Grlić:

„Knjiga Jesi li snimio ovo?, koja je istovremeno izašla u Beogradu i Zagrebu, zatvorila je krug naše javne prepiske. No kako nas je Veljko Lalić raznim smicalicama uspio nagovoriti da nastavimo, a kako nismo skloni ponavljanju, dogovorili smo se da pokušamo s nečim novim.

Evo o čemu se radi.

Čitav smo život prezirali, možda je to malo teška riječ, ali kažimo izbjegavali, trač i tračanje. Činio nam se nedostojnim razgovora, velikim gubljenjem vremena. Ali kako nas godine opako sustižu, dosta je jasno da obojica u tome sve više uživamo…“

Da ne kvarimo i ne otkrivamo previše, tek nagovestićemo da „bez obzira na istinitost i dužinu naših tračeva, oni će dodirivati samo površinu nečijih života i mi ćemo ih ispisivati želeći potaknuti vašu maštu da, dodajući i oduzimajući, pričajući i prepričavajući, uronite u bogatstvo tih života…“

To znači i da se polako završava velika potraga Gorana Markovića za Evženijom (i njegov razgovor sa njom možete da pročitate u nastavku koji na Velikim pričama izlazi u ponedeljak). I kako ponešto znam – posle više neprospavanih noći, ukrštanja podataka iz dosijea službi, arhiva i telefonskih imenika – o tome kako je bilo teško je pronaći, mogu ponešto i da kažem o potrazi za Evženijom. Ali, neću 🙂 Jer, na kraju sledi, filmski (a kako drugačije) obrt.

***

Mali podsetnik, o tome ste mogli da čitate juče, uskoro ćemo da obnarodujemo rezultate izbora za 100 najboljih romana, nakon toga nastavićemo da objavljujemo pojedinačne glasove, ali i da analiziramo pristigle podatke iz tima različitih uglova i podosta kutova.

A pretplatnici Velikih priča moći će, kao što smo i obećali, da glasaju za svoje favorite i „naprave sopstveni izbor, pa i da se posvađaju oko tuđeg, a jedini uslov biće da imaju aktivnu pretplatu“.

Zato vas pozivamo da se pretplatite i otkrijete ceo sadržaj Velikih priča, a koji, sem najvećih regionalnih pisaca, novinara, profesora i stručnjaka, uključuje i više od 10.000 tekstova iz naše evergrin arhive.

***

Šta je još moglo da se pročita na Velikim pričama prošle nedelje. Ako ste imali utisak da je bilo malo više politike nego inače, to je do političkog trenutka, više nego do Velikih priča.

Približavaju se izbori u Srbiji, najzanimljiviji u poslednjih deceniju i po (skoro).

Pa je pred vama serija tekstova i predizbornih analiza.

Tri poljupca za četiri godine

San o 55 odsto

Zašto Vučić nema kandidata

Svakako naslov „Kako da znate da neko glasa za Vučića“ ukazuje da je ovo tekst koji ne bi trebalo da propustite.

U ovonedeljnoj istorijskoj lekciji, Milan St. Protić nastavlja priču o tome šta je pravo srpstvo i šta je zapravo srpska kultura:

„U prošlosti smo od Evrope učili i nju podražavali. Sad od nje zaziremo, sumnjičavi i nesigurni. Odvojeni i uplašeni…. A autentično srpstvo je evropsko srpstvo…“

Politički događaj koji je obeležio prošlu nedelju, makar u Beogradu, bio je incident – eh, može li se tako nazvati – sa gradonačelnikom Beograda Aleksandrom Šapićem u centralnoj ulozi.

Dok neutemeljeni naprednjački narativ o blokaderima nasilnicima traži put kroz etar, svakako im nije trebalo nešto ovako u njihovim redovima.

Iz ove perspektive, ipak, deluje pomalo apsurdno da je Aleksandar Šapić put do trenutne političke pozicije gradio tako što je bio pristojan.

Odlične izborne rezultate na Novom Beogradu gde je ispred grupe građana osvajao vlast, i to vlast bez učešća SNS, pretočio je u solidan rezultat na gradskim izborima 2018. godine kada je njegova stranka – zvala se SPAS ako je neko zaboravio – osvojila nepunih deset odsto glasova, sa kampanjom koja se bazirala ponajviše na njegovom odbijanju da učestvuje u političkim svađama i nadvikivanjima dve strane, znao je čak da prećuti skoro celu emisiju u kojoj bi kandidati vlasti i opozicije skakali jedni drugima za vrat, gotovo pa bi se reklo da je bio nenametljiv. Kritikovao je vlast, nije se gurao ni na stranu opozicije.

Opozicione stranke u gradskoj vlasti su zatražile Šapićevu smenu ili ostavku i definitivno će pritisci ići u tom smeru. Inace je dojam o podršci stranke Šapiću u javnosti ravan onoj koju je kao gradonačelnik imao doktor Zoran Radojičić (ako ga se neko seća), samo što gradonačelniku Radojičiću nije bila potrebna nikakva podrška, a Šapiću bi svakako bila potrebna. I pitanje je koliko će je dobiti.

Naprednjaci su od njega odavno izvukli sve što mogu, sada mogu da idu samo u minus.

Kada neko hoće da se našali sa Aleksandrom Šapićem, setiće se Nambije – kako je izgovorio Namibiju u emisiji sa Vukom Jeremićem. Kao što je nekada rekao a „kada bih vratio vreme, nikad ne bih otišao u ‘Utisak nedelje'“, jer je percepcija ljudi bila da on nema pravo da razgovara o bilo čemu sa Vukom Jeremićem, tako je posle sukoba sa odbornicom Mićić i njenim mužem – u skladu sa onim što je rekao Vučić – preuzeo odgovornost „zato što se nije sklonio“ i rekao da bi sada drugačije postupio.

A pitanje je da li bi, da se vrati u vreme utapanja u SNS, postupio drugačije. Možda bi i dalje bio nenametljivi i nesvadljivi lokalni političar koji „ne želi da se valja u ovom blatu“.

***

Prošle nedelje su preminuli Biljana Plavšić, nekadašnja predsednica RS i Milan Panić, nekadašnji predsednik SRJ. Vest o njihovom odlasku vraća nas u devedesete. Pročitajte svedočanstvo Milana Panića o ključnim događajima s početka mračne decenije.

A ako vas je na bilo koji način pogodila izjava Melanije Tramp o odrastanju u komunizmu, pročitajte tekst Dejana Jovića.

***

Jedan Čarls je čuvao svoju priču o princezi Dajani. Ne taj Čarls, već Čarls Spenser. Njen brat. Sada ju je stavio na papir – zajedno sa starim porodičnim ranama, kraljevskim poniženjima i govorom na sahrani koji je zamišljen da promeni način na koji je svet gledao na njenu smrt…

Inače je dojam o podršci stranke Šapiću u javnosti ravan onoj koju je kao gradonačelnik imao doktor Zoran Radojičić (ako ga se neko seća), samo što gradonačelniku Radojičiću nije bila potrebna nikakva podrška, a Šapiću bi svakako bila potrebna. I pitanje je koliko će je dobiti.

A iz kraljevske porodice još jedna priča: Firma ne prašta.

Da li će jedna druga Firma da oprosti? Podsećamo još jednom na tekst Vladimira Novakovića o slučaju Mančester Sitija.

I proverite zašto su se prepričavao tekst Slobodana Vujanovića: Sve što ste čuli o novom „Kenguru“ bilo je laž…

A laž i trač nisu isto…