Za nas koji smo davno bili mladi i slušali indi muziku, Nik Hornbi je bio nešto kao guru; pretvarao je naše zbrkane misli u artikulisane rečenice i činio da se osećamo manje samima u pokušajima da preživimo uz (po)moć muzike.
Upravo je o moći muzike Hornbi najlepše pisao; “ljudi se bune što se deca igraju pištoljima ili što tinejdžeri gledaju nasilne videe; bojimo se da će njima ovladati kultura nasilja. Nikoga nije briga što deca slušaju hiljade, bukvalno hiljade, pesama o slomljenim srcima i odbijanju i bolu i gubitku.”
Hornbi se ozbiljno igrao dvema hipotezama: da tužni ljudi slušaju tužnu muziku, ali i da zbog tužne muzike mogu postati tužni iako to nisu bili, a naročito mladi ljudi.
Naravno, svakom psihoterapeutu pašće na pamet uloga muzike u emocionalnoj regulaciji. Emocionalna regulacija je, prostim jezikom rečeno, razvijanje kapaciteta da znamo šta osećamo i zašto to osećamo. Kasnije je empirijski dokazano ono što je brinulo Nika Hornbija – da emocionalni ton muzike koju slušamo može uticati na emocionalno stanje slušalaca, i da na duže staze melanholična muzika može imati negativan uticaj na mentalno zdravlje mladih.
I ne samo melanholična – muzika uopšte.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
